„…Stići će vas naša ruka i u Srbiji
Stići će vas Božja pravda, to već svatko zna
Sudit će vam bojovnici iz ČavoglavaSlušajte sad poruku od Svetog Ilije
Nećete u Čavoglave, niste ni prije…“Marko Perković Thompson
У суботу, 5. јула 2025. године (21. век – словима – ДВАДЕСЕТ И ПРВИ ВЕК), у Загребу је пола милиона људи узвикивало усташки поздрав „За дом спремни“.
Уштините ме, мора да је шала. Мора да је ово онај потпуно предвидљив моменат у сценаријима јефтиних филмова – кад се јунак замисли и негде потпуно одлута у визуализацијама у својој глави, а онда га неко лупне по образу те се он уз онај полуидиотски осмех врати у реалност. Или када јунак једноставно сања. И то би било сасвим ОК решење. Но, нећемо се тако лако из овог случаја извући – нема штипања, имагинације, нико не сања.
У Загребу је доиста пола милиона људи узвикивало усташки поздрав – „За дом спремни“.
Ако је веровати натписима у многобројним хрватским медијима који се од недеље ујутру хвале са окупљених 500 тисућа људи на загребачком концерту највећег од свију домољуба икада – Марка Перковића Томпсона – док је њих пола милијуна ко из једног грла узвикивало блажени кољачки поздрав, са неба су им се указали анђели, криж и ни мање ни више него Света Госпа. Биће, ипак, да су им се са неба указали светлећи дронови, али авај, та нећемо сад ваљда цепидлачити кад је симболика тако дирљива! Док из крашких јама и неопеваних српских, јеврејских и ромских гробова дижу мртве да их домољупским поздравом „За дом спремни“ још једном, хируршки прецизно, као својим највећи хисторијским изумом – србосјеком, прикољу и врате назад у јаме и гробове да им опет не дозволе покој души, наша браћа словенска, Хрвати, са којим делимо толико процената ДНК ланца (знам да вам се ова горка истина неће свидети – ни нама Србима дивљацима, ни њима „цивилизиранима“), дубински верују да им са неба за ово зверско дивљање подршку шаље сам Бог. Биће да је мало више до организационог тима концерта – који је добро промислио на шта ће најбоље прокувати поштена усташка глава, и шта је најбољи ефекат за афирмацију „божанске природе“ читавог скупа, кад је већ и миса одржана и још свашта нешто богоугодно – а мало мање до Бога, али добро, опет нећемо цепидлачити.
Поред ових божанских знамења, домољуби су у суботу увече, у Загребу, у 21. (словима – двадесет и првом) веку, у Европи, као чланови једне велике еуропске породице у којој нема места за нас нецивилизиране дивљаке, разјапљених чељусти, што им је у наследном коду већ вековима, и раширених зеница гледали у још нешто што им се указивало на небу – грандиозни натпис „Олуја ’95”. Рекох ли већ – каква дирљива симболика! Ова пажљиво одабрана сценографија, која отапа и најтврђа срца, такође је нашој словенској браћи у наследном коду. Не могу се сетити како се беше зове она стилска фигура пренатрпавања украса у китњастом стилу, или немогућности препознавања тренутка када градацију треба зауставити – ако тако нешто уопште и постоји, али пажљиво осмишљена сценографија за до сада невиђени усташки циркус могла би бити одлична илустрација за то. Дакле – појединце жртве усташких идеологија (а због кроз деценије учесталости понављања идеје „очишћене Хрватске“, од стране наше браће словенске, и даље их и те како има међу живима – наша браћа словенска на сваких неколико деценија се потруде да се траума јама и спаљених домова достојанствено одржава живом), породице жртава усташке идеологије, народе жртве усташке идеологије, и немојмо се лагати око искрених намера – највише нас нецивилизиране дивљаке – неће довољно заболети када видимо црне униформе, усташке капе, специфичне шаховнице; неће нас довољно заболети, најежити, трауматизовати када чујемо поклич „За дом спремни“, не, ту није место да градација стане! Довољно ће бити тек када на „небу“ прочитамо име акције у којој су нас по ко зна који пут клали и палили, и када нам прстом убодете право у око, да свима буде кристално јасно (ако је још која будала остала да је мислила супротно), и да покажете – „Да, БАШ ОВО славимо!“.
Када смо код наследног кода, чије смо отиске на Томпсоновом концерту гледали, то вам је она стара матрица – ни мртав Србин није довољно добар Србин. Дакле, мртав Србин – није завршен посао. Мртав Србин преклан, са ископаним очима, одсеченом главом, бачен у јаму, па затрпан, само је он адекватно мртав Србин и ту је време да градација стане.
Волела бих да је овај недостатак осећаја за моменат када треба зауставити градацију крај приче о симболици скупа пола милиона наше словенске браће. Али нажалост није… Њихов земаљски пастир, те суботње вечери у Загребу, у Европи, на бину је изашао у (а како ће друкчије!) црној мајици са затворском ознаком неког хрватског терористе, усташе, и нећете веровати, у специјалним чизмама, попут оних у којима је, каже Томпсон, бранио Вуковар! И Туђманове речи су пуштане са разгласа… Како дирљиво. Зар још увек нисте пустили сузу? Ми Срби доиста имамо проблем са недостатком емоција.
Вриштао је Томпсон са бине – „за дом“, пола милијуна грла одговарало му је „спремни!“. Једна часна сестра, у све одори, у једном од телевизијских прилога усплахирено је рекла да је дошла да покажу „да их још има!“.
Разумели смо. У реду је. Већ сте дубоко зашли у кич.
Зли језици можда би могли прокоментарисати – за који дом? Расули сте се по Европи, кукате како вам је земља празна, како од Уније ништа добро заиста нисте добили, како се деца не рађају, а цене лете у небеса… Али овога пута нећемо бити ти зли језици, јер и у нашем дворишту има баш много посла.
Међу пола милиона Хрвата на Томпсоновом концерту на којем се узвикивало „За дом спремни!“, наравно да се нашло места и за по којег министра, посланика, уваженог јавног делатника… Снимали су се хрватски министри право са концерта, поносни на организацију „историјског“ догађаја, сеирио је хрватски премијер, а како би се још једном ставила тачка на идеју да је усташка идеологија у Хрвата и у двадесет и првом веку потпуно регуларна, јуче је и у сабору један посланик за говорницом, на крају свог ватреног излагања о томе како нико не може да им забрани, узвикнуо – „За дом спремни!“. Но ипак, иако бисте можда то дубоко желели, ова се прича не може свести на политику. Међу пола милиона наше словенске браће на Томпсоновом концерту у злослутни натпис „Олуја ’95” разјапљених чељусти и раширених зеница гледало је стотине хиљада младих. Гледала је хрватска младост, и не само гледала, него и доживела, осетила, подржала, одговорила – „СПРЕМНИ!“. Нажалост, ако поред овога погледамо и коментаре Хрвата на друштвеним мрежама, које су, свидело се то нама или не, тренутно најверодостојније огледало свих наших карактеристика, не можемо се отети истини – ову причу не можемо свести на политику, туга је реална и… туга је преголема. Кажу у коментарима наша словенска браћа – Туђман може мирно да спава – „то је њима њихова борба дала“…
Иако ови редови сада можда звуче као крик, као бес, као изреволтираност…, то је сасвим погрешан утисак. Дубинско осећање које стоји иза ових мисли и редова је једна искрена туга и сажаљење. Не, не над нама. Ми смо као народ ваљда већ нешто научили од предака – на пример од Светог Вукашина Клепачког – да на овом свету сваки син ваљда само ради „свој посао“. Они свој, ми свој.
Ову истинску, дубинску тугу и сажаљење над једним изгубљеним божјим стадом које лута, које најпре има потпуно извитоперено схватање Бога, па и све остало што из тога проистиче, осетила сам први пут пре десетак година, приликом једне од посета Јадовну. Није исто када слушаш и читаш у књигама, па када први пут угледаш јаму која је била коначиште за толико хиљада душа, када завириш у рупу минираног сеоског споменика у Пребиловцима… Да бисте стигли до комплекса јама који чине усташки логор смрти Јадовно, прођете кроз Госпић. На први мах учинило ми се – јако чудно место. Пролазимо аутобусом, у по бела дана, лето је, а нигде живе душе. Само се понека завеса на прозорима једва приметно помери. На излазу из Госпића, онде где аутобус занесе у кривину да настави ка Велебиту, стајала је једна недовршена, али огромна кућа. Нема крова, само ударена плоча. На том сам месту видела у Госпићу тога дана прву живу душу. На плочи је стајао мушкарац, средњих година, ћелав, са наочарима, у црној мајици, са раширеним рукама окренутим небу. На мајици је писало „Олуја ’95”. Ову једну једину живу госпићку душу никада нећу да заборавим.
Ни велебитске јаме такође није могуће заборавити. Додуше, наша словенска браћа сада су тамо направила сјајну бициклистичку стазу, утабану корацима побијених логораша, али шума шушти, гора мукло одјекује, земља подрхтава и не мирује – ипак су испод мртви. Већ десетак година, од прве посете Јадовну, прогањају ме очи неког непознатог детета у белој пртеној кошуљи. Бремениту мајку и њега су из пшенице покупили, па у вагон, па увезали жицом, па данашњом бициклистичком стазом, па на Велебит, па маљем у главу, па у Шаранову јаму. Ко зна, можда му је мајка са завезаном белом шамијом љуљајући га у вагону и милујући по глави певала, баш као на филму, о Јанку који је заспао под јабланом… По повратку из Јадовна написала сам једну причу о тој мајци и том детету, и свима онима који су ходали велебитским стазама. Назвала сам је „Жица“. Не знам данас где ми је та прича, ми смо Срби онај народ што историју заборавља не би ли је свако мало понављао, и што не воли да учи из својих грешака. О тој мајци и том детету написала сам причу, да испразним душу, да се не угушим од утисака – и није ми било лакше. Већ десетак година прогоне ме тужне, преплашене очи тог измаштаног, непознатог детета, умазаног крвљу и сузама. И увек када погледам у те очи, утисак је исти – у њима се огледа сва туга и све сажаљење које морате осећати према нашој словенској браћи, изгубљеном стаду које већ деценијама лута верујући да је све ближе Богу, а све више се удаљавајући од њега. Господе једини, помози Хрватима.
Ако се само за тренутак самопогледамо, и вратимо на нас нецивилизиране дивљаке, и ту би се имало шта рећи. Језив је наратив који се стихијски шири, случајно или намерно, у Срба, друштвеним мрежама – ајмо сада и ми, ставићемо „мајку нације“, ако они могу Томпсона, можемо и ми. О чему говорите, побогу, људи? Васиони хвала, ми још увек немамо певача који тако страсно љуби домовину своју као велики Томпсон. Такође, ако узмемо Сребреницу као највећи злочин који нам се приписује и на који се свакога дана свет малициозно подсећа, морам рећи да још увек нисам срела Србина који носи мајицу са натписом „Сребреница“. Пре Томпсоновог концерта, док су текле грандиозне припреме за историјски догађај, Хрвати су одштампали на стотине хиљада мајица новог дизајна са натписом „Олуја!“. Много се евра слило у касе друштвених мрежа од реклама за исте. О чему говорите, побогу, људи? Ми немамо попа који ће благословити клање, ни празновање истог. Нисмо исти. Не треба нам београдски одговор на концерт из Загреба. Пу, пу, што би рекли људи. Наивност, или боље речено глупост нашег народа је нешто што ни Бог драги не би могао разумети и објаснити да баш сад сиђе са небеса.
Нисмо исти. Хвала Богу да нисмо исти. Како рече један генијални аутор на Инстаграм страници „Завет предака“, наша словенска браћа морају славити „Олују“, морају јер готово ништа друго иза себе немају у шта би се могли загледати.
Желела бих можда у овим редовима да кажем штогод и о лицемерној Европи која огољено усташтво у 21. веку није осудила. О тупавом одговору представника Европске комисије када их је словеначки новинар упитао имају ли какав коментар на специфичан хепенинг у Загребу, а они одговорили да „још увек немају коментар“. Или можда о још тупавијој реакцији Брисела (када је Европска комисија коначно срочила коментар) који, цитирам, „оштро осуђује сваки израз фашизма који нас подсећа на најмрачније периоде европске историје“, али на шта трошити речи… Да смо ми Срби добили по евро сваки пут када је Европа у коју смо се слепачки загледали „оштро осудила“ неко нечовештво над нама, имали бисмо таман онолико колико је Томпсон зарадио на свом концерту за домобране и домољубе! А и је ли стварно под овом капом небеском од нас нецивилизираних дивљака остао још неко ко од Европе нешто праведно очекује? Та нисмо, ваљда, толико наивни?
Европа је поново умрла. Овога пута не у Приштини – већ у Загребу. Нећемо јој давати помен. Окадићемо, па можда једног дана нешто буде боље.
„…Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце…“
(Јован Дучић, „Сину тисућљетне културе“)
Leave a Reply