Српска мајка

Мајкама српским – дринским, моравским, савским, дримским, топличким… За све њихове неопеване сузе.

Српска мајка плаче сузом која нема родитеља.

Она разјапи вилицу и загрли мермерни крст,

леден као тело синовљево онда када га је земљи враћала.

Кошчатим рукама у бошчу сабере

што је тог јутра за јединца спремала,

па крене на гробље да му свећу за душу упали,

ако зна где му је гроб.

——

Српска мајка прати стазе утабане гуменим опанцима

стотина и хиљада других мајки,

које су прошле голготу

до места на ком се сусрећу мртви и живи.

На том путу њу не прате медијске екипе,

неће је грлити високи званичници и главешине других земаља,

и нико неће љубити њене сељачке руке

што су сина отхраниле и у земљу спустиле;

На реверима људи у поворкама

изостаће лик њеног јединца, и друга му из истог сокака

и неки специфичан цвет.

——

Српска мајка је безимена,

њено име се неће налазити на плочицама

на столовима никаквих конференција.

Она неће седати у авионе

како би туђинима говорила о свом болу

и о правди,

и даље од гробља неће из своје авлије.

Када је извела све обичаје,

вратила се у његову собу,

и ноћима грлила узглавље које му је шила.

И дуњу са његовог ормара понеће са

собом,

у свој гроб.

——

Српска мајка је без лика,

неће је штампати у новинама,

нити делити по порталима и мрежама,

неће на тамној позадини уз пригушено светло у документарцу стране продукције

причати о злочину и смрти.

Српска мајка је неважна,

никада неће бити симбол некаквих јаких жена,

нити оличење храбрости,

нити ће се њене сузе и уплакан лик

појављивати на важним датумима.

Српска мајка бива споменута

једном у никада.

——

Српска мајка не зна где су ципеле њеног јединца.

Неће их пронаћи у музеју, а тако би их

блатњаве привила на груди –

оне се неће наћи забележене на сликама.

Она неће имати свечане хаљине и мараме

за дан кад је сина изгубила;

она се сасуши и пролази мимо живота

и заувек замрзне своје лице и очи за осмех,

она у црно завије и главу и себе

и душу.

——

Српска мајка нема младе активисте,

нити жене обучене у црно,

који ће говорити о томе какав је то био злочин,

она не пита и верује да је то њена судбина –

да рађа синове и да их шаље на војску,

јер крв кључа и земља се некада не умирује,

и онда наступи час да се принесе и њена жртва,

па дође време да их сахрањује.

Она зна да из њихових костији ничу нови синови јабланови…

——

Српска мајка нариче само кад свог јединца сахрањује

– Ој Зоране, Зоране, а где оде без мене!

Крик те младе старице одјекује до небеса,

држе је друге две црне шамије које су све то већ опослиле,

а чује је само Бог, и њена мајка и мајка њене мајке под земљом.

На све помене касније она ћутке одлази на гробље,

и ван тога можеш чути само неко тихо јецање

које увек личи на последњи дах.

И тако, ћутке, она годинама, са кнедлама гута

и његову и своју смрт.

——

Српска мајка има руке двапут увеле –

једном кад је сина у рат пратила

и додирнула му свеже обријане образе,

други пут када га је мртвог миловала.

Она се не пита како се зову ти што су јој сина убили,

и не сања освету душману,

јер је мртва од момента када су јој га у лименом сандуку донели,

и кад је спустила чело на метал

и први пут изговорила –

Еј црни Зоране, а где оде без црње мене!

——

Српска мајка јединца кад је послала у рат,

већ га је једном ожалила,

и тада је упамтила и мирис бриона,

и мекоћу живе му косе,

и колико је била крута крагна зелене униформе

кад га је грлила последњи пут док му је срце куцало.

Она, када је слала јединца у рат,

већ му је једном ожалила и невесту

која је неће одменити,

и унуке са његовим очима,

што неће јурити кокоши по авлији…

Њу смрт никад не може да изненади.

——

Српска мајка јединца када је слала у рат,

већ је знала на којој ће му тачно ливади

смиље за гроб убрати,

са осунчане стране, да га мртвог угреје,

и у фути понети,

злу не требало…

Она када је јединца слала у рат,

већ је презимила студен у души

кад писма престану да стижу,

и колико су му ледени образи када га грли

док срце у њему не куца.

Њу смрт не може да изненади,

и све је то већ спознала,

кроз јецаје своје мајке,

и она од своје, и она од своје,

и тако већ вековима,

кроз генерације црних шамија уназад.

——

Српска мајка када јединца сахрањује,

не снује мржњу коју ће у њедрима

гајити генерације,

и то је све само између ње и Бога.

Њу не позивају за говорнице да прича о злочинима, нити о страшном забораву,

и дели људе на добре и зле.

Она не тражи правду,

и нема звучно име за кајроне,

и никога не потреса њена мука,

јер је Драгица, или Добрина,

или Зорка, Радослава,

а ко би то још могао упамтити.

——

Српска мајка ништа не захтева, 

она не тражи правду, 

већ од Господа опроштај

за све своје незнане грехе, 

због којих јој је јединца узео, 

а мора да је нешто грдно крива. 

Она када јединца сахрањује,

душу своју окамени

и то не буде светска, 

већ само њена бол. 

Она душу своју окамени

и носи тај камен у себи, 

да је тако сасушену од туге  ветар негде другде не понесе, 

а зна се где јој је место; 

и онда умре и онда тако настави да живи

не би ли се могла Богу молити 

за дан када ће је себи узети 

и када ће свог Зорана поново да сретне. 

——

Српска мајка када јединца сахрањује, 

она не криви злочинца, 

ни другу униформу, 

ни војника чија је рука била на обарачу, 

или потегла нож, 

не куне му ни крв, ни племе. 

Српска мајка када јединца сахрањује

и на помене му одлази

она криви и проклиње само себе –

Е мој Зоране, кукавна ја што сам те родила!

Онда обрише сузе, 

и помилује испуцалу земљу, 

јер зна да ће из његових костију 

нићи нови синови јабланови…