Умро је Филип

Једног хладног и необично ведрог априлског јутра, моја Биљана послала ми је поруку „Маки, па умро је Филип“.

Док је из подземног пролаза улазила у јутарњим часовима увек ледену Дечанску улицу, јер је сунце тако рано када ми обични људи, који своје мале животе живе од својих малених плата, долазимо на посао – увек на некој другој страни, моја Биљана застала је на месту на којем често пре посла застане – мали застакљени локал, са великим прозором на којем смо узимали једну веома добру кафу.

Са друге стране прозора, иза једне плетене корпице са брендираним паковањима шећера, велике стаклене посуде са сламчицама различитих боја – папирним и пластичним, и још две баш мале посуде са какаом и циметом, за оне што светогрде кафу додајући у њу којекакве глупости, увек је стајао Филип.

Динамика са јутарњом кафом увек је била неизвесна. Елем, шта хоћу да кажем – некада би до стакленог прозора пре Филипа стизала моја Биљана, који минут пре или тачно у 8. Имали смо за те ситуације добро утврђену процедуру. Када види да њега још увек нема, позове га и пита да ли је негде близу, да би видела хоће ли га који минут сачекати, или да оде у канцеларију, крене да ради, па да по кафу изађемо мало касније. Са друге стране линије обично би чула – „ево ме стижем, ту сам у Нушићевој“, и убрзо би негде у даљини видела то доброћудно, увек насмејано лице. Наша јутра имала су и потенцијално другу верзију сценарија. Наиме – Биљана излази из подземног пролаза, и након неколико корака даље види већ отворени велики стаклени прозор, и Филипа који је тек укључио апарат за еспресо да се угреје, и који на маленом шанку у дну прозора распоређује папирне и пластичне сламчице, какао и цимет. Неколико тренутака касније зазвони мој телефон и чује се Биљана „Маки, стигла сам, само да нам узнем кафицу, дошао је Филип“.

Неретко би прва јутарња кафа коју је Филип спремио била баш за нас.

Време спаја и зближава људе и на местима и у тренуцима када уопште нисте планирали, нити размишљали о томе да можете срести неког и да вам тај неко може из било ког разлога постати значајан. Живот удеси да неког заволите, а да никада нисте честито застали и размислили, освестили, да тај неко фигурира у вашем животу.

„Кој Филип?“, одговорила сам ко из топа, затечена вешћу о нечијој смрти у моментима свог класичног јутарњег лудила спремања за неки терен.

„Овај што смо код њега узимали кафу“, одговорила ми је моја Биљана.

„Како бре Бикси умро, ма шта причаш!“, одбијала сам да разумем.

„Има умрлица на радњици његовој“, писала ми је Биљана сузних очију стојећи испред његовог локала.

Ставила сам руку на срце, где је нешто почело помало да се стеже.

„Како умро, али како умро? Па чули смо се у петак, у петак смо ишли по кафу, он је водио здрав живот…“, говорила сам наглас потпуно беспомоћна пред вешћу која је дошла до мене. Набрајала сам разлоге који би могли да оспоре сада већ потпуно неоспориву чињеницу, односећи се према њој као што један умни Србин написа у једној књизи да је „смрт непроверена гласина“. Смрт, нажалост, обично ипак није гласина. Мој колектив је релативно млад, и последње на шта сам припремљена је да тако рано ујутру чујем вест о нечијој смрти. Али смрт не пита и не чека јесте ли спремни или не. Тако је смрт једног суботњег или недељног јутра затекла нашег Филипа, а он вероватно уопште није био спреман за њу.

„Како сам се потресла, какав добар лик, насмејан, позитиван…“, написала ми је Биљана.

Био је понедељак. Две недеље по Васкрсу.

08:02 ујутру.

Оно време када Биљана зове Филипа да види стиже ли ускоро, или га, неколико корака даље након што изађе из подземног пролаза, угледа са леђа како укључује апарат за еспресо.

Поред сламчица, шећера и цимета, Филип је на малом шанку у дну великог прозора држао и једну садницу красуле, илити онога што људи зову дрво новца. Верује се да ова биљка из породице сукулената има моћ да привлачи енергију богатства и благостања, па је људи зато врло често купују и стављају у дневне собе, канцеларије… Филип је није купио због тога. Красулу је Филип купио од бакице која је, одмах иза лакта великог блока зграда које излазе на Дечанску и Косовску, продавала саднице саксијског биља које сама узгоји и скромне букете направљене од свог баштенског цвећа. Сваки пут када бих ујутру застала да нешто од ње купим, а бакица је увек ту само у јутарњим сатима, било да су то све оне биљке које имамо у канцеларији, или дивни букети од њених баштенских ружа, маргарета, гладиола – помислила сам увек једно те исто. Севап је овој бакици оставити неки динар, севап је нешто купити од ње. Одмерена је, културна, ненаметљива. Отворена да са тобом подели савет како да најбоље узгојиш биљку коју си купио, да ли да равно или укосо на два дана режеш букет који стављаш у вазу, не би ли ти дуже трајао. Има лепо, нежно лице које је читавог живота мазано само Нивеином плавом кремом и готово потпуно седу косу која никада није фарбана. Носи дуге сукње и лепо говори, као да је некада била учитељица, обраћа се са „сине“. Због ње је Филип купио красулу. Као и ја, мислио је – севап је.

Филип је волео људе. На неки свој, помало чудан, особењачки начин.

Код њега је редовно долазио један проштркли, риђи клинац из Бања Луке. Ђак је оближње музичке средње школе. Упамтила сам га по томе што је исто као и ја увек пио незаслађену ледену кафу, и преко лета и преко циче зиме, без обзира на то колико је напољу хладно. Филип је волео тог клинца. Увек би ми споменуо како је клинац талентован и вредан. Клинац се Филипу обраћао са „комшо“, и увек би, као и ја, и још много људи које сам виђала пред његовим локалом кад год ту прођем, застајао мало дуже од времена које је потребно да се узме кафа, како би мало са њим нешто проговорили.

Стуб који се налази унутар малог локала облепљен је дечијим цртежима. Сви су насликани фломастером, само у разним бојама, А4 белом папиру који се користи за штампач. Поред ливада, сунца, планина и лептирова, чији се распоред и још по неки додати елемент мења од цртежа до цртежа, на свима њима неизоставне су две фигуре – одрасле особе, човека, и девојчице са кикицама коју човек држи за руку. На сваком од цртежа стоји исти натпис, записан несигурним словима малене дечије ручице – „BFF“, илити „најбољи пријатељи“. Питала сам једном приликом Филипа о тим цртежима. Како време пролази њихов број се повећавао, а велики црни стуб био је све више облепљен. Рекао ми је да су му то поклони од његове мале другарице, ћеркице његовог друга, коју је јако волео, и која је њега, судећи по цртежима, јако волела.

Био је строг према људима, када о њима говори. Желео је да буду суштински бољи.

Увек када ме види, док наслоњена на његов мали шанк чекам припрему кафе и по ко зна који пут кукам како сам уморна или како ме боли раме од руке која сваки дан по осам сати држи компјутерски миш у истом положају, или када сам у некој журби, па када га мало раније позовем да припреми кафу док стигнем, не бих ли је само покупила, Филип би ме ословио са „Маријице“. Наравно, ово „Маријице“ није настало одмах, већ после месеци и месеци успутних разговора. Ваљда док је његова помало особењачка душа преломила да сам ок.

Када се појавим, у каквој год да је гужви, окренуо би се, скинуо хируршку рукавицу, које је често носио због цеђења воћа, пружио ми руку и питао „како си данас?“. Када бих након неколико тренутака и свог краћег излагања, углавном као да сам на сеанси и да је баш то моменат и прилика да кажем све што ме мучи, узвратила истим питањем, одговор би увек бивао исти – „добро, хвала Богу“.

Филип је желео да људи буду бољи – не богатији, вреднији, политички ангажованији, већ само бољи, у души бољи. Маштао је и питао се – хоће ли доћи дан када ће се наш народ вратити себи, својим коренима, на којима је некада тако чврсто стајао. Хоћемо ли се сетити Бога? Хоћемо ли престати да будемо једни другима вуци. Хоће ли људи престати да помахнитали трче за парама, док им рођени животи неприметно беже из руку? Хоће ли људи коначно схватити да је река времена незаустављива. Сумњао је у то. То га је морило, али се трудио да пронађе неки мир у свом малом, једноставном животу.

Поред људи, Филип је волео и Бога.

Увек је пажљиво слушао када му препричавам своје утиске и надахнућа из метохијских светиња. Говорио је да силно жели да их види. Из његовог малог локала вазда је мирисало на тамјан.

Током Великог поста, када год се видимо, размењивали смо искуства поста на води. Неке једноставне рецепте, предлоге, причали о великим и малим искушењима. Неколико дана након Усксра, када смо се опет видели после краће паузе, поново смо разговарали о причешћу и искушењима која су нас пресретала, којима смо се одупрели, или се нисмо одупрели током Великог поста. Рекао ми је да није задовољан собом, како је овај пост изнео. Ја сам му рекла да релативно јесам, али да сам попила две чаше вина на Велики четвртак, и нисам била срећна због тога.

„Ја сам на Велики петак. Окупило се друштво, нисам се суздржао“, рекао ми је Филип, незадовољно слегнувши раменима. У том слегању, поред незадовољства, било је још мрве нечега другог – помирености, разумевања, прихватања оног грешног, људског у нама. Кажем вам, Филип је суштински волео људе. Видела сам на његовом доброћудном лицу мрену забринутости, морио га је тај Велики петак. Питам се, је ли себи на време то опростио?

Тог понедељка, када смо сазнали да је умро, никоме није било свеједно у нашој редакцији. Свакоме ко га је познавао, бар на кратко, бар само због кафе, бар само у пролазу, појавила се једна пропратна сена туге на лицу. Ненаметљива и природна, искрена, баш као Филипова душа. Надам се да је од негде горе могао да нас види и да зна да га нисмо волели само због кафе. Пог понедељка били смо помало збуњени и у чуду, као да је отишао неко наш.

Тог понедељка пронашли смо и читуљу коју су за Филипа дали његови другови, екипица из краја. Много потписаних ликова опрашта се од „племенитог и драгог човека“. Кажу му – „хвала за успомене“.

Само неколико дана касније, можда баш у неки петак петак, на великог прозору малог локала осванула је залељена цедуљица. Хемијском оловком исписано, на из блокчића истргнутом парчету папира, – „вечна ти слава“. Не знам колико је људи дотакла ненаметљива Филипова душа…

Некако ме одувек занима и често размишљам о томе шта су последње слике које човек види пред коначним сусретом са Богом? Шта је оно што замишља, који му се филмови у тим моментима одвијају пред очима? Да ли можда можеш да испланираш „е о овоме ћу мислити када будем умирао“, па да само када ти дође тај час извучеш из те неке фиоке где је џеџило спремно „за не дај Боже“, као баш много тога у Срба? Да ли у нашем уму и души постоји та једна фиока на којој је исписано „сећања за црни дан“? Или, шта ако не будеш спреман? Мада ко је икада био спреман за умирање… Ако не будеш спреман и смрт те превари и ухвати тако неспремног? О чему онда размишљаш и шта видиш када последњи пут заклопиш очи? Држиш ли се нечим за живот, или се препушташ?

Мале су шансе да икада добијем одговор на неко од ових питања. Није и да би неко могао да ми одговори, са Бара се нико не враћа… Ако пак могу да претпоставим, била бих готово сигурна да је Филип у тренуцима своје непланиране смрти замишљао стари казан за ракију и шљиваке на неком имању у срцу Шумадије, које је полако сређивао, о којем је говорио као о Елдораду, обећаној земљи која ће једном сигурно бити његово коначиште.

Цртежи са силуетама девојчице и одраслог човека који је држи за руку и даље висе на великом црном стубу.

Иако воли доста светлости, смета јој јако сунце преко лета, по цели дан. Листови су смежунари танки, изборани. Вероватно суви на додир, тако бар делују иза великог стакла маленог Филиповог локала.

Красула се осушила.

Две недеље након Филипове смрти мајка ми је говорила о прилогу који је гледала на ТВ-у, о женки белоглавог супа, Рајки, која је са јатом птица прелетела нека силна пространства, стигла до Азије и Африке и сада се враћа кући. Питам се, са којим ли је јатом птица, и куда, одлетела Филипова памучна душа?