Како су Срби убили Ведрану Рудан

Поштована Ведрана…

Поштована госпођо Ведрана…

Уфффф. Ништа ово не ваља. Звучи као почетак неког буђавог полубирократског корпоративног мејла, пуног празних речи и лажног поштовања. Тонем све дубље и дубље. Знам да се Вама и сада тамо код Светог Петра код ког, надам се, нисте отишли у оном Армани оделу, јер би потпуно ван вашег стила било да будете лепи баш за Светог Петра, како сте говорили „фућка“ и за „поштована“ и за „госпођо“. Сада бих могла можда рећи уместо овог „фућка“ и неку мало сочнију реч, али никако не смем, замериће све оне фине поштене, углађене госпође које су се саблажњавале кад Вашим речником. Сећате ли се баш саблажњеног погледа Јелене Милић у „Ћирилици“ када сте говорили о Вашој љубави према мушкарцима? Не смем ризиковати да неко таквим погледом почасти овај мог текст. Та, васиoна два пута такво згражавање никако не би поднела! Хаха, зато остајемо на „фућкању“, уместо на некој за ову ситуацију примеренијој, сочнијој речи… Ви не бисте, драга Ведрана… Уф, велико „В“ и „Ви“, сигурно би вам се фућкало и за то…

Елем, ви не бисте, драга Ведрана, веровали, колико су недорасло истретирали вашу смрт. И одмах да се унапред извиним – овим текстом, не уписујем се у ред оних који су претходних дана иделано искористили прилику да се бар једну малену мрвицу окористе, бар очешају о вашу сасвим добро замишљену смрт. Али знам да ћете ми веровати, да се овим текстом не уписујем у ту жохарску дружину, једном смо већ разговарале, иако ме се сигурно не сећате.

Ово је нешто више као дуг. Отплата дуга.

Дакле, драга Ведрана, не бисте веровали колико су недорасло истретирали вашу смрт! Нема која вас фукара на дан ваше смрти није ставила на стори или пост на Инстаграму, није вам посветила неке отужне речи, проговорила коју и вашем бритком језику, или поделила неки од снимака када говорите о љубавним односима, ко да никада ништа паметније нисте рекли! Тотално промашена поента.

О медијским натписима нећу ни да вам говорим – и сами сте знали да сте звезда овдашњих медија, али ако је и од нас, много је… Те син, те кућа, те неуспела еутаназија, те свађа са некаквим водитељицама у програмима уживо. Пих. Када смо већ код водитељица, боље да вам не спомињем која се све данас позвала на вашу брилијантну личност… Да вас не нервирам тамо горе док, сигурна сам, потпуно ноншалантно, водите неку дубокоумну расправу са Светим Петром.

А тек ваши Хрвати, како су ме само (ма није могуће) разочарали. Неки је медиј изашао на улице Загреба да постави питање о вама – знате оно већ сасвим поштено, коректно питање о покојнику – по чему ћете је памтити, како је се сећате, бла бла. Наравно – бритак језик, говорила је храбро шта мисли… Сасвим очекивани просечни одговори о потпуно непросечном покојнику. Дође репортерка и до питања – да ли памте неку вашу књигу, неко ваше дело које им се свидело и по којем ће вас памтити – кад оно тајац. Нико од несрећника нити је шта читао, нити шта може да понови. Једна старија госпођа у зеленој блузи, свеже офарбана и са фризуром подигнутом нагоре, како год се то тачно звало, није читала и „не може се баш точно сјетити“, али вам много замера на језику који је за њене стандардне био изузетно прост!

Првога дана ваше смрти, ваши су се Хрвати држали још и пристојно. Ево, већ три дана касније, проговарају они ваши познаваоци прилика, аналитичари свега и свачега, и разгоропађено кажу – „немојмо се лагати, Ведрана је била једна обична простакиња, блиска србијанским властима“. Волела бих да видим да ли би исто овако били смели и разгоропађени да сте још увек на подручју где има сигнала.

Хрватима се није свидело када сте говорили о клању које су одувек толико волели, њиховом богу Томпсону, о Гази, лажној демокрацији, империјализму, светогрђу под крововима римокатоличке цркве, злочиначкој организацији, социјалној неправди, властодршцима, лицемерству, европском имагинаријуму, НАТО вредностима, шовинизму, па су одлучили упамтити вас као простакињу која је причала само о сексу и односима са мушкарцима. Јадни Хрвати, ко ће им сада причати истину о њима самима…

Морам сада на овом месту да увидим једну малу културолошку разлику наших непријатељских, генетски сасвим сличних, тужних балканских народа. Ми Срби се боље држимо и код нас важи „о покојнику све најбоље“ бар док му не ставимо седам дана. Код вас у Хрватској, то је чудо један дан доста. Можда је то што сте Европљани, ко ће га знати.

Не бисте веровали како су недорасло истретирали вашу смрт. Људска глупост, бесконачно је пута до сада утврђено, нема никакве границе. На дан физичке смрти једног бриљантног ума показала је, ипак, нове границе своје бесконачности. Наиме, каже један геније, а где ће него на Инстаграму, неки стручњак за наталне карте, ако сам добро разумела, следеће: „њен бритак језик није био само… (па сад нека баналност потпуна, неко опште место прим. аут.) већ астролошка неминовност усудом записана на самој међи Девице и Ваге“! Крај цитата. Драга Ведрана, та ништа од ваше образованости, патње, проживљеног, искуственог, одболованог, борбе непрестане… све су вам то консталације звезда донеле.

Ви сте једноставно дали све од себе да ваша смрт буде подједнако феноменална као покојник којем припада, али једноставно вам се није дало. Кажу оно, бисери и свиње…

Елем. Пробудила сам се прекјуче ујутру и ушла на Фејсбук. Тамо већ више од деценију пратим вашу службену страницу, иако сам временом готово заборавила да та мрежа постоји и готово престала да је посећујем. Страницу девојке онакве и овакве, на концу – „девојке у загрљају метастаза“.

„Ведрана је отишла на подручје без сигнала“.

Хм, морам признати, нисам се одмах сетила вашег телевизијског гостовања, када сте први пут ово употребили. Видим много тужних реакција, видим искључени коментари. Да, Ведрана дефинитивно не би желела да је у коментарима оплакују. Улазим на сраницу, промењена насловна слика… Оне тако нервирајуће вертикално повезане дугине бојице са старих телевизора огромне катодне цеви и кратак натпис „NO SIGNAL”.

Рекла сам себи – то је то, мора да је умрла. Помислила – да ово мора бити начин на који је одабрала да нам каже да је то то.

Не знам ни који ме је ђаво терао да тог јутра уђем на Фејсбук. Заправо знам, бићу искрена и храбра да кажем, томе сте нас учили, нас жене, у свим својим књигама.

За 33. рођендан, врло хладног јануара 2025. године, некадашњи животни сапутник купио је ми је вашу књигу „Умријети без стреса“. „Догодине ко Ведрана Рудан…“ писало је у посвети. Добро ме је знао. Претпоствљам да испрва није лако свикнути се на девојку која на летовању, које априори служи за опуштање, чита „Плес око Сунца“ или „Пудинг од ванилије“. Онда се ваљда свикнеш. Па дође на ред оваква посвета и поклон. Па схватиш да се ипак не можеш свићи на такву девојку.

Елем, неколико дана пре тога, о Божићу 2025. године, покренула сам и објавила свој први блог. Био је онако из душе, рањив, искрен, огољен… ваљда онако како сте нас учили. Вриштао је „лицемерни свете, ово сам ја“. Снови о блогу, и идеја о могућности да неко некада прочита и чује оно што вам је у души и мислима, оно што прети да вас угуши, стигла је од вас, заиста драга Ведрана.

Након тог првог блога, о себи, и након поменутог рођендана, и након што се већ прочула вест да у животу имате новог, не тако драгог сапутника, јако сам желела да напишем блог о вама. Звао би се, све сам већ имала замишљено – „Нека живи Ведрана Рудан“. Сматрала сам тада да би било богоугодно написати један текст о томе колико вас овај свет не сме изгубити, колико је важно све оно о чему говорите, колико се у овом нашем тамном вилајету неће родити таква жена… Мени од идеје, до реализације, углавном за све у овом животу треба баш много времена, па је тако тада и та идеја предуго стасавала у мени. Обично све речи чувам у себи док баш озбиљно не почне да прети шанса и извесност да ће ме угушити.

Идеја је у мени стасавала довољно дуго, да у међувремену, прочитам и ту вашу књигу. У њој сам прочитала следећи цитат:

„Данас престајем писати блог јер ћу се посветити лијечењу и написати књигу о томе. Кад аутор књиге пише о фазама свога умирања, то се чита као лудо. Додуше те књиге имају смисла кад аутор или ауторица умру, све друго није напето. Нажалост, не могу вам рећи хоћу ли умријети, сигурна сам да шансе постоје“.

„Човече! Каква проклета краљица!“, помислила сам тада. Ко сам побогу ја да пишем нешто о овој жени. И тако, завршило се на томе. Тај текст никада нисам написала, и сада ми је јако жао због тога. Можда бисте га неким било каквим силама и усудом прочитали, можда бисте негде у некој језивој болничкој постељи, у тренутку самоће и самопризнавања помислили да није све било узалуд.

У моментима о којима говорим, тог хладног јануара 2025. године имала сам, баш као што у тој књизи кажете, „благо мени! мужа, мачку, кућу, цвеће…“. Но, живот је забрињавајуће променљива категорија. Сада већ месецима уназад, учлањена у мали милион Фејсбук група са некретнинама, поклонички, атомских навика, свако јутро улазим тамо и за добро јутро бесумично прелиставам огласем о неким забаченим плацевима далеко од града, на којима бих могла да се одморим од буке, спољне, и ове моје, и узгајам шарени сочни парадајз са Пинтереста, и једну заиста дебелу мачку. Да се бар нешто прикупи од оне „благо мени!“ скупине.

И тако ме, у том бесомучном тражењу још дубље самоће, пронађе вест о вашем подручју без сигнала.

Јако ми је жао што никада нисам написала онај текст.

2019. године, године када сам почела да градим своју новинарску „каријеру“, у оквиру октобарског Сајма књига, организовано је нешто што се тада звало „Медија маркет“ или тако нешто. Све у свему, идеја је била та, да медији у хали, чини ми се 1, односно оној првој на коју наиђете када на рампи откуцате улазнице за сајам, имају свој мали сајам, своје штандове, представљају оно што раде, интервјуишу неке специјалне госте… Када су у редакцији неколико недеља пред сајам саопштили да свако од нас треба да за споменути интервју предложи неког свог специјалног госта, ја сам потпуно брзоплето и у ситуацији што међу живућима више нису Меша, Андрић и Црњански, предложила Ведрану Рудан. Тада сам читала вашу књигу „Плес око Сунца“ и била фасцинирана количином искрености и снагом којом огољавате неке потпуно језиве детаље свог детињства, живота…

Мој ничим изазвани ентузијазам који је резултирао једним оваквим несмотреним предлогом трајао је док тог дана нисам кренула кући и за бескрајно дугих више од сат времена вожње градским превозом сконтала – ау, у шта сам се ово увалила! (прим.аут. поменута мисао није тако ретка појава у животу овог аутора у покушају).

И нема шта, помислила, рекла, језик ми хвала Богу драгом био бржи од памети, и сада се некако из тога морам ишчупати, или, јелте, као одрастао човек стати иза тога што говорим.

Наредног дана саставила сам један културни благоглагољиви мејл који сам послала на електронску адресу наведену на вашој званичној страници. Нажалост, тренутно не могу документовати то, али само дан касније стигао ми је изразито пристојан одговор некога ко је тада био ваш пр – „Госпођа Ведрана прхвата ваш позив…“ Испрва, нисам могла да верујем. Мој позив за интервју, у јеку славе и сталних гостовања о својој новој књизи, прихватила је Ведрана Рудан. Ја сам нико, запошљен у потпуно неважном медију, подразумева се, на уговору на одређено време…

Било је тешко поверовати, али се испоставило потпуно истинитим, када је дошао дан уговореног интервјуа. Лепо сам се обукла и нашминкала. Договор је био да вас пронађем на штанду Лагуне, након вашег потписивања књига и дружења са читаоцима и да вас спроведем до нашег штанда на Медија маркету, где ћемо разговарати. Интервју сам радила са још једном колегиницом, Бог да јој душу прости, која је била већ прекаљени новинар, иначе социолог, али се бавила естрадом, знала да кокетно комуницира са познатим личностима и тако то, углавном потпуно супротно од мене. Морам признати да сам била јако уплашена, иако генерално не познајем страх, осим када је у питању здравље и живот неколико људи које волим.

Кретала сам се ка штанду Лагуне мислећи се – о Господе, само да не кажем нешто изузетно глупо, ова жена то неће прећутати, извређаће ме, устати, отићи. Ако не ћути много познатијим новинарима у телевизијским емисијама или моћним политичарима, зашто би била другачија према мени – једној тоталној небитноћи од постојања.

Дочекали сте ме са осмехом. „Ок, можда и није тако лоше“, мислила сам док смо заједно пролазиле ка нашем штанду. Заустављали су вас људи, са свима сте се сликали насмејани, ведри… Помислила – о Боже, ова жена живи сан. Дакле жене, писци, али заиста писци, још увек живе након Исидоре и њеног лутања по норвешким фјордовима, њене сентименталности и главобоље коју јој мушка, и једина релевантна, критика никада није опростила.

На моје потпуно изненађење, разговор је био и више него пријатан. Моја колегиница кокетирала је са вама, постављала вам она полу-интригантна питања о односима мушкараца и жена, женској снази, патњи и сличним сентименталним стварима. Марија, тај малени књишки мољац са Филолошког факултета на интервју је дошла спремна са вашом исподвученом књигом „Плес око Сунца“. Са гомилом извучениш цитата о оцу, детињству, лицемерју, демократији, свету који је „мушки“ или „женски“. Гледали сте ме топло док сам вам ишчитавала ваше рођене реченице постављајући питања о њима – шта сте мислили, шта то тачно значи… Нисте сте надали таквом интервујуу, видела сам то, и радо сте учествовали у њему, бескрајно дуго колико је он трајао.

На растанку рекли сте ми – „знате, ви нисте само млада лепа жена“, знала сам да ми сада мало ласкате да бисте наградили то што сам врло студиозно прочитала вашу књигу, „ви сте потпуно непознати, али сте бољи од већине много познатих новинара код којих сам била“… Била сам срећна и помало поносна, мало ли је чути комплимент од вас, потпуно несклоне комплиментима.

Увек ћу вас памтити у тој црној дугој хаљини са великим жутим цветовима, фино изнијансираној црвенкасној коси, црвеном кармину и осмеху у погледу, као када по глави милујете малено послушно дете, док сам вам постављала своја бесконачно дуга цитатна питања.

И тако. Ах, да… Нисам објаснила како су Срби убили Ведрану Рудан.

Како време пролази све сам више сумње да постоји нека тајна организација теоретичара завере који знају све о свему, и који имају спремно објашњење, потпуно стоичко и рационално, за све што се икада деси у овом невероватном животу. Ова тајна скупина, на друштвеним мрежама сакривена под профилима сасвим обичних домаћица, фризерки, интелектуалаца, водинсталатера и слично, неколико сати након вашег прелаза у бесигнално подручје, огласила се и закључила како сте се засигурно разболели и умрли због вакцине (оне против короне, разуме се!). И ту ми Срби, ступано на снагу, онде, како историја и ред налаже, када се од нас најмање очекује! Наиме, ми смо вас вакцинисали против короне. Како смо само добро смислили овај план – коначна освета сусједима за Паг, Јасеновац, Јадовно, Пребиловце…убити најумнијег међу њима.

У овог шупљем времену у којем се претварамо да живимо, сви знају све о свему, сви пишемо све о свему, само више нико ништа не чита. То је, канда, превазиђено. Тајна дружина теоретичара завере, брзином светлости тригеровала је гомилу поклоника да се у коментарима у виртуелном свету Инстаграма, сложе да сте, дакако, умрли од вакцине. А не знају како сте били срећни када сте једног топлог дана дошли из комшилука у Београд, да примите вакцину која у вашој зељми није била доступна. Како сте радо дисали без маске, док сте након вакцинисања у Београду, као негдашњи, слободни људи, у њему испијали кафицу…

Не знају, нису склони да читају, склони су да имају став.

Драга Ведрана. Знајте да ће једнога дана овај аутор у покушају, док сакривен од буке изједа својим рукама узгојени сочни шаренкасти Пинтерест парадајз и чеша једну мргудну дебелу мачку, понекад сигурно помислити на вас и ваше књиге. Никада није баш све узалуд.

За сада још увек све ово не могу… Док не набавим мужа, мачку, кућу и цвеће….

И немојте се бринути, овде вас не жале. Како сте оно говорили – само је мртва жена слободна – али не, понека то достигне и за живота. Ко још обливен сузама напушта ово од света…

„Радујете ли се животу? Знате ли какав би могао бити? Да сам ја знала, мој би живот био и радост и смех и опуштено вриштање у мору и кад је младост била иза мене. Нисам знала. Мислила сам да се моја срећа крије од мене и чека ме тамо далеко“.

Ведрана Рудан