Како ових дана мерите време? Од прогнозе до прогнозе, од крсне славе до Божића, од зимског до летњег годишњег одмора, трагедија и потреса који никако да нам се макну са леђа, од наде до изневерених очекивања, или можда од једног до другог момента који вам угреју душу?
Човек је компликовано биће.
Када из куће у којој си се родио кренеш у свет, тај ти свет изгледа велики, огроман. Бесконачан и у тој својој величини и у неким најчешће недохватљивим могућностима које нуди. Кад ти на поласку кажу – „живот је пред тобом“, или „искористи све шансе“, или „свет је твој“ или неку другу сличну реченицу, од оних које забринути родитељи пуни устрептале наде, а заправо кришом кријући сузе, изговарају на перонима аутобуских и железничних станица, у тим тренуцима када вас шаљу у тај бесконачно дарежљив свет, помало им и поверујеш и помислиш да је уистину све могуће, да је све твоје и доступно. Плућа ти се рашире, опојан, омамљив ваздух новог, бољег живота који само на тебе чека, уђе ти у ноздрве, и за трен помислиш – све је то моје. Истина је горка и на сасвим другом крају – само смо искре у „смртну прашину“. Јесу ли вас родитељи некад испраћали са перона у живот који је пред вама и који треба да освојите? Јесте ли помислили у том моменту, док вам је играла кнедла у грлу и док сте се суздржавали да се не заплачете, како је стварно све могуће и како тај велики свет у који идете можда постоји само да бисте га ви освојили? И шта је било после?
Без обзира из каквог места кренемо, тај свет у који идемо опијени надом и потпуно несвесни, заведени идејом да је тамо негде нешто боље, увек нам делује некако велико, широко, безгранично. Довољно је само неколико недеља до првог повратка кући, да помислите како заправо њему припадате, како је простран, како се у њему лакше крећете, дишете ширим плућима, помислите лако – е баш овде је моје место… Сећате ли се утиска који вас је обузео када сте се вратили кући, на први викенд у посету? Је ли вам перон некако деловао мали? Улице родног града које воде до куће некако уске? Двориште, соба, кухиња у којој вас мајка дочекује, је ли се све некако смањило? Као да вам је сада потпуно непознато, као да вас помало гуши, као да све то више није ваше, као да вам помало сада већ није ни јасно како сте се до сада у тој скучености сналазили. Јесте ли у том моменту бар на трен помислили колико сте срећни што сте осетили слободу, широке улице, огромне амфитеатре својих факултета и колико су ускраћени ти људи које остављате у тој скучености малих соба, авлија, улица и перона? И колико је трајала та опсена?
Човек је једноставно биће. Једино што то касно схвати и што касно схвати колико му је потребно.
Скоро 15 година је прошло од мог полазног перона са којег су ми отац и мајка махали и првог сусрета са тим великим, великодушним, огромним светом који није чекао на мене. Скоро 15 година од оног мучног осећаја када се вратиш у своје двориште, своју кућу и док са родитељима који обигравају око тебе пресрећни што си опет ту, испијаш домаћу кафу и помислиш, наравно све то не изговарајући, „Боже, како је овде некако скучено и мало“.
Човек је надасве једно глупо биће. И од птица које љубоморно чувају своје гнездо готово да ништа нисмо научили.
Када се све опсене угасе, када булевари постану прешироки за малену људску душу, када салама и амфитеатрима почне да дува промаја која вам утерује језу у кости, врло лако схватите да сте заведени и питате се – је ли под овим сунцем заиста моја срећа? Углавном није, а сунце најчешће оставимо тамо одакле смо кренули да га тражимо. Иако можда у вама у том моменту живи малено склупчано дете које још увек није пронашло свој завичај, овај одрастао, амбициозни, перспективни велики човек у том моменту суочава се са страшном истином – сва пространства овога света, све ширине и сав опојни ваздух, безначајни су пред оним вашим сићушним светом из кога сте кренули, пред неколико метара простора које греје ватра камина или шпорета које ложе отац и мајка. И то је једино сунце под којим је ваше место, и под којим дете у вама може да тражи свој завичај.
Човек је једно тужно биће. Сваке године све више и чешће размишљам о овим опсенама, о безначајности ствари и могућности ка којима смо на почетку живота тежили и за којима смо уопште кренули у потрагу у тај велики и, сада већ схватам, углавном потпуно бездушни свет. Није на тебе чекао и сво пространство које ти је у овом животу потребно стаје у топлину мајчине материце.
О овом Божићу, гледајући како бадњак пуцкета у оном камину који греје дом, схватила сам како сада мерим време. Од Бадњег дана до Бадњег дана, од бора на мајчином лицу до пега на очевим рукама. Неки најједноставнији обичаји, неки најситнији тренуци који су ти када си размишљао о великом свету који превазилази границе мале собе, дома, родног града, оном у којем је баш твоје место, деловали потпуно безначајно, симпатично, али не и неопходно, као да се некако подразумевају, сада – када си се коначно погледао у лице које је почело да стари, дођу ти као највеће благо у читавом универзуму. Непроцењиви, јединствени, са вредношћу које се ничим не може измерити. Неке ствари схватиш касно, и то је ок, али време не прашта и оно је већ, док си ти лутао за пространствима, неумољиво отишло својим током. Не знам колико је тачно времена потребно да умре једно изневерено очекивање, али таман толико ти треба од момента када са перона крећеш да освајаш живот и бесконачно си срећан због тога, до момента бесконачне среће што је и о овом Божићу петоро руку наздравило грејаном ракијом док је бадњак пуцкетао у камину. Сваке године помно пратим очеве руке које ломе погачу коју је мајка умесила, водећи рачуна да се приликом делидбе погаче не види шта је у чијем комаду, не би ли се изненадио онај ко је динар извукао. Тако детаљно их урезујући у сећање мислим – да ми је само да ме буде док је овог призора и док грејану ракију сипамо у пет чаша… Колико је безгранично пространство малене собе из које си некада кренуо у велики свет.
Човек је једно предвидиво биће. Само се неко време мало боље фолира. За Бадње вече не греје само ракија.
Мене ове године у делидби чеснице за Бадње вече није запао динар. Тражили смо га јако дуго у свим одломљеним комадима, нашли га у последњем. Мајки је погача мекана и ваздушаста ко душа, па се динар успешно сакрио у кору. Мене је ове године у делидби чеснице запао онај комад у који се сакрио чен белог лука. У мом крају верује се – лук у чесници значи здравље током целе године. Тај испечени чен белог лука нећу преко прага понети у свет.
Остављам га у кућу.
Leave a Reply