Пишем па бришем, па кренем, па станем. Као да бих мало писала текст који је сада пред вама, а као да ипак мало и не бих. Нешто ме тера, а нешто ми и не да. Нажалост, или на срећу, не умем да дефинишем ни једно ни друго. На крају човек научи да се само препусти. Са осудама човек с временом научи да живи. Увек ће бити неко превише паметан за овај свет, неко потпуно „изнад ситуације“ ко ће причати о вама или „решавати“ проблеме у вашем животу, док му на рингли, на пример, гори ручак. И то је ОК. Грешни смо, људи смо. Важно је само у једном моменту ослободити се.
И ја сам човек. Како оно би из закона логике – ако је ово „а“, онда је оно „б“. Да ли ово сада значи да сам грешна, пошто сам човек? Па да.
Верујете ли сузама које теку из Калифорније? Јесте ли се помало потајно или пак на сав глас зарадовали над Содомом и Гомором и бескрајним пламеном који их је снашао? Будите искрени према себи.
Понављам, човек сам, грешна сам. Док се тренутно хришћанин и православац у мени, истински уплашен и покоран због чињенице да ће на крају свог бедног малог пута срести лице Господа са прекорним погледом због свега што на том путу није било достојно некога ко жели да верује и тврди да носи Бога у себи, згражава над мислима које се роје док гледам буктави пламен око чувеног натписа „Холивуд“, морам да признам – грешна сам и само сам човек.
Нико не воли да види како гори нечија кућа. Како се унезверени људи свесно враћају у пламен који гута све материјално што су у животу створили не би ли спасили пса, мачку, из пламена извукли неку успомену до које им је изузетно стало. Гарава лица, разрогачених очију, раширених зеница, уплакани, седе на својим савршено покошеним травњацима у огромним двориштима са базенима и луксузним возним парковима, и са сузама у очима одговарају на питања телевизијских новинара који праве ексклузиве на несрећи елите Града греха. Заказао систем, држава, ватрогасци, јао зашто смо слали помоћ Украјини, изгорело је све, спасао сам само своју мачку, моја вила у Малибуу са најлепшим погледом на океан изгорела је до темеља… Јао, колико ће ми бити времена потребно да се навикнем на живот у својој другој вили на само неколико десетина километара одатле? Јадни мали уплакани богаташи, са једном некретнином мање. Када медијска помпа прође, а пламен се угаси, прогласиће себе за жртве, окупиће се савршено обучени и свеже пластифицирани на некој од својих добротворних вечера, уз неко од оних пића са којим вам наплаћују престиж и бренд а не саму текућину, у својим тоалетама које коштају више од просечног људског живота, брзо ће заборавити милионе изгореле до темеља и наставити да воде испразне разговоре о демократским вредностима и судбини света, уз онај површни, безлични богаташки смех. Град греха ће брзо у потпуности обновити, организоваће оргије поред својих луксузних базена, и све ће још више личити на Содому и Гомору. Унапред сам рекла да сам грешна и немојте се сада згражавати.
Нико не воли да види како гори нечија кућа. Како се унезверени људи разрогачених очију свесно враћају у пламен, или можда рушевине, које увлаче у себе заиста све што су у животу створили, не би ли спасили пса, мачку, из рушевина извукли неку успомену до које им је изузетно стало, пољубили руку која виси откинута из арматуре носећих стубова куће, дунули прашину и шут са мртвих очију убијене мајке, оца, сестре, брата… Нико не воли да види очеве који јечећи на рукама носе своју мртву децу, дечаке који наричу над мртвим братом са слеђеним сузним очима у којима је у том моменту завладала тама и мржња које ће буктати попут пламена који прождире холивудске виле све док се те очи буду отварале. Нико не воли да види изгладнеле, упрљане девојчице које под белим шаторима, међу телима са увезаним ногама, умотаним у бело-крвава платна, препознају лик своје мајке и тужно је грле јецајући. Нико не воли да види мајке које у пластичним кесама носе покупљене остатке својих чеда измешане са крвљу, прашином, земљом… Нико не воли да види бескрајно дуге избегличке колоне гладних, рањених, безнадних, обесправљених, занавек тужних, како погнутих глава корачају не према привикавању на живот у својој другој вили тек десетак километара одавде, него ка оним камповима белих шатора, без подова, мокрог чвора, са креветима и преградама од ћебади, где одлазе они којима је неки пламен заиста однео све и који трагају за последњим парчетом земље на којем ће бар смети да дишу и ништа више. Је ли вам тешко? Је ли вам довољно гадно? Јесте ли потресени? Јесте ли ово можда све негде већ видели?
Разлика је очигледна – ови други неће сести на своје савршено покошене травњаке у својим огромним двориштима, које ни сами не познају, и давати потресне изјаве једноумним медијима о милионима које је прогутао пламен. Ови други ће вриштати у небо и дозивати браћу која не чују њихове крике и Бога, јер је то једино што им је остало. Они први ће се након што обнове своје милионске некретнине вратити подражавању и исмевању Бога, јер је то оно што најбоље раде. Бог је, ионако, на крају обично увек крив за све. Они први никада неће веровати сузама ових других. Свеже пластифицирани на својим бесрамним донаторским вечерама водиће испразне разговоре о демократским вредностима и уз свој површни, безлични богаташки смех прекрајаће границе држава и царстава који су постојала пре него их је универзум уопште испланирао, повлачиће црте између живота и смрти. Са огарављених савршено покошених травњака прећи ће брзо у блештаве студије медијских корпорација које диктирају свест широких маса и брзо заборавивши на своју несрећу, потпуно сигурни у свој суд, слати одсечне поруке о душама које су хиљадама километара далеко од океана, на које гледају из својих нових вила на Малибуу, говорећи – „kill them all“.
Они први никада неће веровати сузама ових других. У протеклих 15 месеци у Гази је убијено готово 47 хиљада људи, међу којима је и око 18.000 деце. Мртве душе словенске у Украјини још увек нисмо пребројали. Мртве у Африци одавно и не бројимо.
Човек сам и грешна сам. И Бога још нико није успео да превари.
Иако знам да ће ме једном, на крају мог маленог бедног пута сачекати Господ са прекорним погледом над свим што није било достојно створа који понекад помене његово име – морам да признам, јер Бога још нико није успео да превари, да је моја ситна душа више пута заиграла над апокалиптичним призорима пожара који гута милионске виле Града греха. Једноставан је разлог – када су претходних деценија и векова обесправљене, рањене, занавек тужне колоне мога народа, који је већ милион пута заиста остао без свега, одлазиле са Кордуна, Баније, обе Крајине, из Сарајева, Книна, са Космета и можда је боље да престанем да се не одужи ово набрајање, никада није било телевизијских екипа белосветских медијских корпорација које диктирају свест, да их питају смрзнуте и рањене где ће даље и куд ће са својом судбином, да виде њихове сузе. Јер они први никада неће веровати сузама ових других. Можда је то због савршено покошеног травњака који је потребан за добар кадар, да би телевизијски гледаоци могли боље да разумеју твоју истинску несрећу.
Душа ми је посебно заиграла над оним снимцима које је мој вековима напаћени народ делио по мрежама, додавши преко тих већ довољно апокалиптичних призора једноставна бела слова и натпис „Милосрдни анђео“. Али то није срећа због туђе несреће или, не дај Боже, због туђих мртвих. То је заправо само један очајнички крик, једна реченица дубоко заробљена у души након непрегледне пучине неправде, која се отрже од тебе и каже – е једном се и вама морало десити, морало је и вас снаћи, креатори наших несрећа – Бог ипак постоји…
Важно је само у једном моменту ослободити се. Неке унутрашње бујице удаве човека а да није ни приметио да је пао снег који ће покренути сву водурину овога света.
Верујете ли сузама које теку из Калифорније?
Leave a Reply