Знате ли где је Космет?

„Господе, изнеможе народ твој верни од чекања…“

Ако вас случајно некада пут нанесе у једно место где деца по улици терају лопту, знаћете лако – на Космету сте. Али то није обична улица, као у неком другом граду у Србији, и није обична лопта, и свакако нису обична деца… Са доње и горње стране, покрај неких импровизованих голова, стајаће групице родитеља да чувају страх, злу не требало. Добро дошли у Ораховац. Тамо дани нису исти, ни родитељи, ни терање лопте, ни деца. 

До пре неког времена, како ми рекоше људи из тог места, српска деца Ораховца, њих више од 50, имала су једно игралиште за себе – малено парче слободе, да се састану, повежу, после школе мало друже, привидно нормално живе у овој рајској башти – последњој енклави врле, демократске Европе у 21. веку. Енклави над чијим постојањем лицемерно ћути цео свет. Кога брига за српску децу у Ораховцу и за то што данас више немају ни тај један терен за своју игру? Никога. Поменути терен је наш човек, Србин, власник тог простора, продао Албанцу, опет, како ми рекоше људи из тог места. Ствар је једноставна – паре су паре, терен је прешао у руке „комшија“ и сада српска деца више на њему нису пожељна. Ако се пак дрзну и ипак на терен дођу, дочекаће их можда, баш као пре неку недељу, заставе велике Албаније и ОВК. Језиви услови за игру и детињство? Истина, али можда на неком другом месту. Српска деца навикла су и на горе, а у Ораховцу имају 1,5 (речима ЈЕДНУ И ПО) улицу, за кретање, игру, генерално живот. Мало ли је за једну окупирану територију? Да, не носим на својим леђима бреме неке пребитне државне функције, па могу рећи великим словима – ОКУПИРАНУ ТЕРИТОРИЈУ. 

Доле, на Косову и Метохији, прошли су избори, мандати су подељени и опет ће сви заћутати о Космету. Српска деца тераће лопту по својој улици, кад употребим једнину, мислим заиста на – по својој једној улици, (морам да појасним – нисам заборавила на ону половину друге улице, из редова изнад, већ је ту ситуација компликована на више начина – комшије Албанци масовно сада купују куће баш у њој) и никога неће бити брига. Руку на срце, није да су много пажње добијали и пре избора – када сте последњи пут чули да неко говори о Метохији, српским енклавама и овој деци? Има Синдикат један добар стих – „тонемо без много буке“. Српски народ Метохије тако све више нестаје без много буке. Српски народ Метохије је жилав – када мало зађете међу њих и чујете шта су све преживели, ако сте мало слабијег срца, могло би и да вам стане. Српски народ Метохије је жилав, попут чокота које вековима предано узгајају, и даље жив, не одустаје. Они живе своју муку и носе свој крст потпуно свесни да је то све углавном без много буке, да их ретко ко чује, готово нико не посећује и не види, да је њихово постојање проблем вероватно свим странама. Српски народ Метохије и даље је жив, са уздигнутом главом и очима загледаним у Христа. 

Неколико дана провела сам на Косову и Метохији и видела најлепше место на свету. Душа ми се распала на стотину делова, а због природе посла и чињенице да сам на тај пут кренула да разговарам са људима, и то распадање душе морало је да буде одложено – не смеш да покажеш да си слаб пред људима који већ имају толико и таквих својих мука. А притом, када их питате како су, ко из топа одговарају – добро, хвала Богу. Које је оправдање за твоје сузе и твоју свилену душу, док стојиш пред њима, див-људима, стенама, које ћутке носе свој крст и верују у спасење? И носе различита имена – Вуксан, Негован, Наталија, Јована, Јасмина, Јоаникија, Марија… Професорка чија се бескрајна душа чита из њених очију. Много их је – хвала Богу. 

Верујте ми, када кажем „најлепше место на свету“, мислим заиста баш тако – најлепше место на свету. Зове се Сушиће. Моја фасцинација Шар-планином траје од неких најранијих дечјих дана. Када бисте ме питали зашто – вероватно не бих могла да одговорим. На факултету смо давно учили нешто о наслеђу и генетском памћењу генерација које се преноси кроз језик – његове фразе, изразе… Да ли је ствар у томе, у том неком генетском памћењу предака које је чудним Господњим путевима пренето на мене, да ли је ствар у васпитању, причи о славним прецима, часовима географије када се тачно знало чега је граница Шар-планина, но – душа ми одувек узигра на прве тактове песме „Навали се, Шар-планино“. Још када је први пут видиш… Ту њену лепоту, величину, слободу, грандиозност, те њене блештаво беле обронке… Сушиће се налази на Шар-планини, највише српско село. О њему смо чули прошле године у „Око магазину“. Након емитовања епизоде на порталима су се појавили тенденциозни наслови „најтужније село на Шар-планини“. Нико није споменуо, нити је објектив камере могао пренети да је то најлепше место на свету. 

На улазу у село постоји продавница. То је оно једно место у селу где се сви окупљају – и продавница, и кафић кад устреба, место за преговоре и договоре. Место за прву јутарњу ракију. Стојиш, густираш шљиву ових добрих домаћина, греје те прво јутарње сунце, иза тебе сиротиња, поред тебе на бандери вијоре се остаци неке поцепане и од временских неприлика и трајања уништене српске заставе које се неко сетио, да је вероватно у време неких претходних избора ту постави, а испред тебе Шара – снежна, обасјана, пркосна, силна – непоколебљиво стоји. Стојиш и ти, и не знаш да ли да се смејеш од све те лепоте Божје, или да плачеш од све те туге људске. Стојиш и размишљаш – како се живот поиграо овим људима. Ништа немају, и скроз су заборављени, и имају милион мука, и овај непроцењиви поглед који се парама не може купити. Ништа немају, и имају све. 

У Сушићу живе добри домаћини. Сада им нећу набрајати имена. Дочекаће вас са ракијом, испратити са ракијом. Провешће вас кроз своје малено планинско село и са поносом вам га показати. Причаће вам о свим својим мукама и о томе колико им је мало потребно да лепо живе на овом месту које је Бог створио да му се људи диве и завиде му на лепоти, да покаже колико може све. Кренуће са вама да вам покажу и друга шарска села, Брезовицу и сву ту лепоту… У Сушићу постоји и школа, десет ђака и учитељица. У тој школи наставу слушају од 1. до 4. разреда, а за више разреде иду у школу у друго планинско село, неколико километара ниже, када је пролеће, лето и јесен, а зими, када снегови Шаре завеју путеве… Знате већ. 

Добри српски домаћини који вас дочекају и испраћају ракијом, који вас поседају за свој сто и не дају да из њихове куће и места одете гладни и неиспоштовани, живе и у Штрпцу, Готовуши, Ораховцу, Великој Хочи… Испричаће вам уз ракију шта су живели и шта су преживели, опкољени са свих страна, када се повукла униформа земље у коју су веровали, када су остали препуштени сами себи и када су им остали само чокоти за које могу да се ухвате и Бог у кога гледају. 

Данас је 17. март и поново ће се понеко сетити Космета. Дан је сећања на велики погром, велике боли, велике ране којима је главна одлика да не могу да зарасту никада. Пре 21 годину, у свега неколико дана, са Космета је протерано 4000 Срба, уништено готово хиљаду домова, оскрнављено 35 светиња, шест градова етнички очишћено… Двадесет осам душа на Космету је баш тих дана остало заувек. 

Тог марта горела је и Богородица Љевишка у царском Призрену. Албански екстремисти су у унутрашњост светиње унели гуме и буре са нафтом, и све то упалили. Много тога је оштећено, горела је Љевишка и сви ти силни векови. Али векови не могу да изгоре. Током оних неколико дана боравка на Косову и Метохији, које сам вам на почетку споменула, посетила сам и царски Призрен и Богородицу Љевишку. Да видите само како пркосно и даље стоји! Ни остаци гарежи, ни оскрнављене фреске, ни бодљикава жица којом је ограђена, ништа јој не смета – ипак, векови су то, Милутиново је то! Не умем тачно да опишем осећај који обузме човека када закорачи у ову светињу. Најпре ти засузи око, заигра душа, стегне се кнедла у грудима и грлу и будеш слабић. Онда подигнеш главу ка куполама и мистериозној светлости која се кроз њихове зидове пролама, па угледаш ликове Немањића, и Христа Хранитеља и Христа чувара призренског и останеш без текста тако мали и небитан, заћутиш пред нечим великим што само срце може да разуме. Еј, рушено, паљено, претварано у џамију, зазидавано, дебелим слојевима малтера прекривано да се сакрију христолика лица светаца, па онда опет паљено и и даље пркосно стоји. Векови су то, Милутиново је то…

Рекао је једном приликом митрополит Јоаникије и сва је истина стала у ту мисао: Наша борба ће да потраје, јер се ово зло припремало дуго, али и ми смо се спремали вјековима!

А ви? Знате ли где је Космет?

„Господе, изнеможе народ твој верни од чекања… Сва се земља покри труповима верних Твојих, не можемо да копамо, а да мотика не звекне о кости сродника наших и не одјекне болно у душама нашим.

Нема њиве која није гробље, нити дрвета које није надгробни споменик. Сва је српска земља гробље. Смилуј се, Господе, и спаси народ свој, са мном или без мене…“

                                                                                    Свети владика Николај