Можда се сећате, можда сте некада на друштвеним мрежама налетели на тај снимак који сe делио хиљаде и хиљаде пута, једне честите старине како кроз сузе говори о ношењу српске заставе кроз бој са непријатељем?
У питању је неки поприлично стар видео-запис, исечак из неке емисије, где старина са шајкачом на глави кроз сузе препричава шта му је било најтеже у рату, вероватно само једном од бројних у којима је учествовао. Док му подрхтава већ и онако изнемоћао глас, старина у белој кошуљи објашњава како му је највећи изазов био изборити се да се непријатељ случајно не докопа заставе и како је у тим неким пресудним тренуцима својим саборцима узвикивао „Не дајте заставу, само не дајте заставу!“ Увек када сам негде на мрежама наилазила на овај снимак, а понавља се местимично када год га неки ентузијаста подели, подједнако је поражавајуће деловао на мене… Честита старина са снимка о којем вам говорим, отелотворење је јунака, сељака из Поповићеве „Књиге о Милутину“. Ако пажљиво читате књиге, имате нешто бујнију машту и склони сте визуализацији онога што прочитате, онда вам овај старац мора бити познат, као да сте га некад већ раније срели. То је тај јунак „Књиге о Милутину“, то је тај Србин, сељак, кога са свежом опраном, стајаћом белом кошуљом и пуним стомаком испраћају у рат из кога се, кроз нашу историју ће се испоставити, врло вероватно неће вратити. То је тај српски сељак, човек, ратник који затвара своју тарабу и са накривљеном шајкачом креће низ сеоски путељак кроз њиве да чашћу и животом брани заставу.
Гледам се у огледалу и призор је поражавајући. У коју су се то рупу бедни потомци сакрили од славних предака? Чему данас служе српске заставе? За повраћање по лажно авангардним представама за публику којој је „ин“ пљунути на све национално, јер је само то доказ „отворености ума“, широких видика, светлог европејства…? За брисање скупштинских клупа након јефтиних водвиља за народ, за јефтино махање праћено ударањем у родољубиве груди и сакупљање политичких поена код гомиле која реагује само на поклич? Зашта су гинуле честите старине, кад смо ми пљунули баш на све?
Гледам се у огледалу и призор је поражавајући. Стидим се прадеде, честите старине Драгутина, који је прешао Албанију, и вратио се у ову земљу да одгаји синове – нове војнике који ће за њу гинути. Стидим се сени и прадеде којег су негде у кукурузима на југоистоку Србије убили Немци… Био је јако млад, оставио за собом ситну децу и отишао у партизане. Звао се Војислав.
Да ли се и ви стидите када се погледате у огледало, а отуда вас гледају неке честите, искрене очи, испод намргођених веђа које прекорно узвикују „Не дајте заставу, само не дајте заставу!“.
Недељама, месецима уназад најмање једном недељно ми, Срби, потомци честитих старина које су за нас полагале животе, потомци јунака из „Књиге о Милутину“, поноситог српског сељака који беспоговорно одлази да гине бранећу кућу, окућницу, заставу, ћутке сахрањујемо по најмање једну српску заставу, више се ни не трудећи да покажемо како смо потресени. Верујем да немате идеју о чему говорим? Тако сам и мислила.
Када сам пре скоро три године први пут била на Косову и Метохији, на северу, свугде су се вијориле српске заставе. Те заставе биле су ми управо један од аргумената приликом одговарања знатижељним људима који када им кажеш да си био на Космету, најпре те тужњикаво погледају благо зачуђеним очима, а онда помало церемонијално забринуто питају – „Јао, па како је ТАМО ДОЛЕ?“. „Нормално“, одговарала бих, „на северу су свугде српске заставе“. Такође морам да признам, у тим моментима „тамо доле“, српска застава која се вијори доживљава се и као неки вид неке сигурности, кад их видиш, помислиш – „све је ок, овде је наша земља…“. Но, нешто мање од три године касније, готово да више нема српских застава на Косову и Метохији, „тамо доле“. Сваке недеље нестају, једна по једна, некада и две или више у недељу дана. Са зграда општина, судова, центара за социјални рад, пошти, хала спортова, домова култура скидају их службеници приштинских институција. Мењају их плавим заставама, какве обично красе ове нове практичне политичке творевине, а притом обично скину и неку таблу са институције или установе, на српском језику, са понеким грбом или још по којом српском заставом мањег формата. Табле онда замењују новима са натписом „Republika e Kosovës“. Голоруки народ „тамо доле“, остављен без икакве заштите, препуштен сам себи и Богу, достојно се окупи не би ли испратио сваку од ових сахрањених и неопеваних српских застава. Скидање српских застава, обично је праћено неком новом егзистенцијалном муком која им се у том моменту намеће, укидањем неког новог основног људског права, па су разлози за њихове тужне скупове двоструки. Док се један део свести и душе у њима осећа понижено и обесправљено, сећа предака који су за те заставе гинули, и констатује – „све сте нам узели“, други део се пита – „а како ћемо од сутра са тим и тим“. Ми „овде горе“ на телевизијама гледамо кадрове застава разбацаних по земљи, прислоњених о неку бандеру или ивичњак, понижених и завијених, и то само понекад. Ова тема се у медијима свела на свакодневни инцидент, никога више не изненађује, па се често и прескаче. Можда је тако и боље, јер будите искрени – колико сте пута до сада били присутни када неко од нас „овамо горе“ неку од потпуно поражавајућих и узнемирујућих вести о Косову и Метохији прокоментарише реченицом „ма шта ме брига, они су све продали и покуповали станове по Србији“ или „примају плате и ништа не раде, не плаћају струју и воду“, тако на правди Бога, немајући појма о испразним фразама које изговара… Хајте, будите искрени! И тако, понижене, оскрнављене, лишене сваког достојанства, лишене свег што им вековном борбом припада, свега што је крваво зарађено, нестају српске заставе… Ми „овде горе“ гледамо те кадрове тужних спровода барјака набацаних у неку приколицу; гледамо напаћене људи који остају са својим мукама и вечитим питањем – „а како ћемо ово и ово од сутра“, и углавном нас потпуно није брига. Јер Косово нам је далеко, све док нам једног дана не осване пред вратима.
Посебно ме увек потресе, међу овим готово свакодневним догађајима, када, како због лажне политичке коректности касније у проформе саопштењима буду окарактерисани, „појединци екстремисти“, скрнаве српске заставе које се вијоре пред нашим светињама. Мало мало, па поред ових пред институцијама и остацима некадашње српске државности, пострада застава пред неким српским манастиром или црквом. Огласе се званичници, проблем се дефинише, понови се прилог о „инциденту“ како се данас зове непатворена мржња којој смо сведоци, а ми сињи кукавци ћутке посматрамо како се из недеље у недељу без опела и помена сахрањују крвљу освећене српске заставе.
Ево, долази нам Видовдан. Власти из Приштине на време су поручиле шачици Срба несклоних забораву који и даље верују у царство небеско, па као Христова војска сваког 28. јуна одлазе на Газиместан, да су ове године српске заставе на Газиместану ЗАБРАЊЕНЕ. Нису биле пожељне ни прошле, ни свих претходних година, али ове је репресија и демонстрација силе отишла корак даље – забрана, забрана за тробојку, ма ко мари за људска права, грађанска, било каква! Живимо у времену закона јачег, или оног ко има више да плати. Ево, долази нам Видовдан. Српско племе и даље спава мртвијем сном лутајући од немила до недрага међу покличима „нико не сме да вас бије“ и „Србија ће победити“. Свети кнез нас посматра са небеса и пита се – није ли нас преценио када је за нас одабрао небеско царство. Преценио нас је. Нико у Србији неће устати да покаже било какво незадовољство због етничког чишћења нашег народа. А зашто би, када можемо говорити на пример о Палестини? Јер Косово нам је далеко, све док нам једног дана не осване пред вратима. Узвикнеш пар пута „Косово је срце Србије“, и базични ниво родољубља је задовољен. Свој си дуг одужио.
Ево долази нам Видовдан. Неће се одупрети шачица Срба, понеће и ове године на Газиместан српске заставе – биће им отимане, цепане, завршаваће у јаругама, прашњавим приколицама, депонијама да их разносе глодари и вране. Крвљу, вековима, у славу живог Бога, освештаване српске заставе.
А ја се само питам – Господе, па где ли их одвозе?
Где се налази тај мемљиви убуђали подрум у којем наше барјаке бацају на гомилу? Да ли их можда пале и праве себи један очима мио призор гледајући их како горе, или иду пак директно у контејнер, па одмах даље на депонију, да их цепају и уситњују вране и глодари… Господе, где ли само одвозе те мучене, увијене, недужне српске заставе? Имају ли макар неко гробље за њих? Јесу ли дозвољене посете? Да им барем упалимо свећу, и њима и нама самима, кад већ готово ништа нисмо учинили да им сачувамо достојанство због којег су гинуле честите старине, Срби, сељаци, ратници, са накривљеним шајкачама, који те прекорно гледају из огледала?
Гледам у огледало и призор је поражавајући. Да ли се и ви стидите? Када ставите прст на чело, задубите се у себе и овај народ и мало размислите, бојите ли се оног стиха – „Беж’те живи, иду мртви?“. Бојите ли се њиховог погледа и одлуке – са киме ће се прво суочити?
„Обрадоваће се праведник, кад види освету, опраће ноге своје у крви безбожниковој.
И рећи ће људи: заиста има плода праведнику! Заиста је Бог судија на земљи…“
(Псалам 57.)
Leave a Reply