Шта сте радили 24. марта 1999. нешто после пола осам, у време другог Дневника? Да ли се кристално јасно сећате, или је то парче сећања и стрепње негде заувек изгубљено у вама?
Ако случајно припадате генерацијама које су у овој крвљу натопљеној земљи рођене након 2000. године, можда би се могло десити да будете заведени. Стаклени небодери, изобиље и „слобода” запада, демократске вредности, помпезни ланци и имена које смо некада гледали само у филмовима, куле бизнисмена упакованих у одела политичара… Све то блештавило може лако да заведе. Оправдање је врло једноставно – није до вас. Нисте видели лице непријатеља у моменту када је скинуо маску, нисте имали ближи сусрет. Ако сте пак међу онима рођеним пре почетка 21. столећа, онда вас овај непријатељ не може тако лако преварити. Знате га и са маском, и добро сте га упознали пре ње.
Пре неколико месеци, приликом једне од посета родном крају, прала сам судове крај кухињског прозорчића са кога поглед, местимично испресецан мало већим кућама, пуца на Борино брдо, Пљачковицу и околне врхове што онако домаћински укуткавају Врањску котлину. Негде око поднева, чини ми се, зачула се сирена за ваздушну опасност, баш иста као она 24. марта 1999. Ова сирена била је најављена – редовна провера, за злу не требало. Готово је невероватно какви све механизми и спреге раде у човеку, а ми их нисмо ни приближно свесни. Не знам да ли постоји нешто што се зове интуитивни страх, фобија, или је то просто само научени рефлекс у спрези са инстинктом за преживљавање… Како год, нешто је у мени повукло обарач и разјарило преплашену звер која се храни страхом похрањеним пре више од 20 година. Срце је чуло ту сирену за ваздушну опасност, одбило да прими сигнал мозга који је покушавао да му објасни да је сирена најављена и да нема праве опасности и разлога за страх, и почело појачано да упумпава крв која је јурнула у образе. Мокре руке су почеле да дрхте, ноге такође, срце је неколико пута прескочило устаљени ритам. Морала сам да се ослоним на судоперу, додирнем чело хладном водом, саберем се. Повратак рацију трајао је све док није утихнуо тај злокобни звук. Флешбек ратних месеци био ми је пред очима. Све оне спреге у нама некада раде за нас, а врло често се и окрећу и постају нам непријатељи.
Двадесет четвртог марта 1999. године, нешто око пола осам, за време или мало након другог Дневника, не бих могла да се закунем јер се упорним потискивањем наша сећања и истине понекада искривљују до непрепознатљивости, први пут смо зачули сирене, а господин из Дневника нас је уз позиве „Пажња, пажња!“ обавестио да је почео напад на Југославију. Данима пре причало се о рату. Сваки дом имао је нешто припремљених залиха конзервиране хране. Сећам се као јуче да је било – сирена, конфузија. Мајка нас облачи, ставља у кесу неколико конзерви месног нареска и крећемо. После изласка на сокак, убрзо се налазимо у комшијској кући, одмах до наше, јединој која је имала подрум. Када се сигурне главе погледа тај наш малени бег неколико метара даље, у нешто што је тада деловало као евентуална заштита, тада једина доступна, и упореди са на пример Петровачком цестом, или непрегледним колонама трактора на којима српска старчад и чељад беже пред Олујом, тај наш малени бег изгледа потпуно безначајно и можда чак помало смешно, као све људске муке у књигама великог Бранка Ћопића. Нама је тада био највећи и најстрашнији на свету – јер ниси знао ни куда крећеш, ни хоћеш ли се вратити. Чуди ме, гледајући историјске чињенице и све оно што нам се догађало кроз векове, Срби би већ требало и да се рађају потпуно припремљени и ускраћени за могућност да их рат изненади. Но, до тог стадијума ипак још увек нисмо стигли. У том подруму, где се сјатио читав комшилук, раздвојени од својих очева, међу уплашеним мајкама и бабама и дедама који нису тако превише марили за живот, те кобне ноћи док смо први пут слушали сирене, и уједињени у страху и заблуди да нас тај једва укопани подрум може заштити од белосветске немилосрдне силе, ми, комшије из једног сокака у доњем Врању, јели смо проклето добар качамак. И памтићу га заувек.
Те ноћи ми нисмо слутили да су све комшијске земље отвориле свој простор да заузму што боље положаје авиони који треба да нас сатру и побију. Те ноћи ми нисмо знали да такође у вечерњем Дневнику, само оном загребачком, неколико стотина километара даље, углађена водитељица белосветској сили, НАТО пилотима који су нам касније натписима на ракетама које су сејале смрт псовали српску мајку и честитали Ускрс, жели ведро небо над Србијом. Та наше небо је увек ведро – ми смо небески народ, прихватите то већ.
Моје детињство није престало у том подруму пуном комшија, већ неколико дана пре. И сада, док ово пишем, срце моментално са памећу прекида све контакте, пумпа више него што је тело навикнуто да кроз њега струји, ум се замрачује, грло гута пљувачку и стеже и сузе крећу и не питају. А прошло је већ толико, и поред тога, та страшна рупа негде на средини утробе коју отвара сећање на тај дан и која ме целу гута, и даље постоји, и даље понекад разјапи своје чељусти. Када смо били мали, када кажем мали ми мислим на своју 91, 92. генерацију, често су на кућу стизале плаве коверте са позивом на војне вежбе. У тим данима у кући би владала гробљанска атмосфера – иако су у питању само редовне вежбе, коме се још војник са прага испраћа? Плава коверта стигла је и на пролеће 1999. Плава коверта је стигла, само се тада нисмо припремали за вежбе, него за рат. Сељачки и раднички српски синови, ненаучени, за разлику од оних господских, о људском животу као врховној вредности, ненаучени на најближе граничне прелазе и без адекватних родбина и веза за склањање по иностранству, облачили би своје зелене униформе, љубили мајке, жене и децу, и са својим плавим ковертама покорно кретали да се јаве тамо где су распоређени. У поштеним српским кућама одувек се живело спремно за дан када ће овај растанак доћи. У поштеним српским кућама одзив на оно што пише у плавој коверти није се доводио у питање. Јер, ваљало је да неко брани, као и вазда, авлије и кућне прагове сељака, радника и пре свега господе. Али ипак, коме се још војник испраћа са кућног прага, и у мирним временима? Многи од ових поштених српских синова своје мајке, жене и децу љубили су тада последњи пут.
Ако постоји само једна траума које се човек сећа читавог живота, само једна кнедла коју никада не успе да прогута и потисне је негде у себи, само једна тмина коју са собом носиш до смрти и која се труди да што пре останеш без ваздуха у моментима када умиреш, онда је то дан када смо оца испратили у рат. Било је то неколико дана пред почетак бомбардовања. Плава коверта је стигла још нешто пре и сви смо били исфолирано спремни. Сестра је била мала, непуне две године, а ја сам тако силно желела да испратим тату, као да креће у нешто много боље од рата. Деда је пристао. Жене су у кући остале да вероватно плачу чим су виделе леђа војнику и затвориле врата. Сели смо у плавог фићу, ја позади, на средини, налакћена на седишта возача и сувозача. Деда је возио. Од наше куће, до бетонске беле капије горње врањске касарне, са бетонским куглама прошараним линијом црвеном и плавом, има непуних десетак минута вожње. Посматрала сам оца од позади. Тај бескрајно кратак пут само је пролетео, а уплашено дечје срце, које је притом сасвим озбиљно обећало да неће више плакати, желело је да траје и да траје, и да нас ипак неко у једном моменту заустави и каже да смо слободни да се вратимо кући, поцепа коверту и виче „грешка, грешка!“. Нико нас није зауставио. Не сећам се тачно сваког детаља, сећам се оца који се још једном окренуо када је закорачио у двориште касарне, тамо где ми даље нисмо смели, деде, иначе светле пути и очију, сада помало зарумењеног, који ми каже да се вратим у ауто, и онда поново оца како након махања од нас окреће главу. Војници, јелте, не плачу.
Не постоји одштета довољно велика да плати и надомести такав моменат који је преживело једно дете. И многа, многа деца у овој крвљу натопљеној земљи. Ово дете које сада куца ове редове имало је среће – исто као што је отишао, мој отац се вратио из рата. Исто за мене; за њега и све остале који су се вратили, вероватно више никада ништа није било исто. Многа чељад ове крвљу натопљене земље своје очеве нису дочекала. Позлатиће Бог – народ одавно нема ту шансу.
Оца се у ратним данима сећам још у неколико момената. Једном када је дошао, не знам како и којим чудима, родитељи су ми купили први бицикл. Одвео ме је на терен у оближњем парку, нажалост врло близу друге врањске касарне. Учили смо да возим, али се тај наш подухват углавном неславно завршио, јер су се убрзо зачуле сирене и морали смо да побегнемо кући. Сећам се и дана када је дошао да нас посети, тада смо већ били побегли на село и одатле гледали како гори небо изнад Врања и питали се да ли ће оно сутра постојати… Отац је дошао и донео пушку, а само једна демонстрација њеног расклапања и склапања била је довољна да потпуно измени дан нама, гомили деце, који смо били смештени у једној кући и као прасићи попречени спавали у једном кревету. Сећам се пролећа и бујања природе, живота који се будио у реци, нас дечурлије који смо умирали од радозналости да видимо и сазнамо све сем онога што смо тада заиста живели. Сећам се јурцања и обрачуна крај речног корита, досадног доручка од кекса и млека, насутог у баш много чинија, који никада нисам волела и ни данас га не волим. Сећам се путељка који од реке води ка главном путу и кривине у коју сам гледала чекајући мајку да се врати са посла, из града, увек са питањем да ли ће се вратити. И сестриног другог рођендана, прослављеног тик пре него што су средовечне српске госпође заиграле на крилима обореног невидљивог авиона у Буђановцима… Је ли још увек ко сумња да смо небески народ?
На селу се нисмо дуго задржали. Мајка је као медицински радник на неком од одговорних положаја морала да иде на посао. У граду, негде на пола пута између две касарне – углавном нас је чувао Бог. А онај прозорчић са кога пуца поглед на Пљачковицу, једне ноћи је горео чудном белином, у моменту када су мајка и отац легли преко мене и сестре, потпуно уверени да су баш те ноћи експлозије и гелери довољно близу и да ће нас тада стварно побити… Бог нас од нечега и сачува, па се на сву срећу ове ноћи не сећам.
Не сећам се ни краја рата, ни када су сирене престале да се чују.
Најежим се када сваке године 24. марта видим по друштвеним мрежама пароле – „опраштамо, не заборављамо…” и тако. Ко вам, бре, опрашта? Немојмо се лагати – ово дете вам ништа неће опростити никада.
Двадесет шест година касније, ово дете се јежи од чињенице да порушену зграду Генералштаба данас желимо да претворимо у било шта друго. Ја разумем да то не могу разумети белосветски бизнисмени обучени у одела политичара, али нећете веровати – није све на продају. Порушену зграду Генералштаба треба трајно конзервирати, да остане у наслеђе будућим генерацијама, или на пример целу застаклити да заувек остане онаква како данас изгледа. Испред треба поставити једно огромно огледало пред којим ће се свечано дочекивати делегације оних који су слали авионе, или давали своје писте, или само на све то ћутали. Треба их доводити пред то огледало и говорити им кад испред њега стану – „Погледајте, то је лице звери. Ви и вама слични у 20. веку, бомбардовали сте престоницу у Европи, и то ону најслободољубивију, ону која је у мрачним временима наше заједничке историје узвикивала: Боље рат него пакт!”. Да се подсетимо да нисмо исти. Да не заборавимо ко смо, да не заборавимо ко су.
Сваке године 24. марта, како године од НАТО агресије пролазе, све су мањи венци које политичари остављају на споменике палим борцима, херојима са Кошара, Милици Ракић… Ко веле, полако пролази, полако заборављамо, нема више потребе за толиком помпом. Или оно што једном скоро рече један амерички амбасадор – Срби морају да преболе прошлост и да крену даље. Кренули бисмо радо, господине амбасадоре, да вас нема у нашој прошлости.
И тако, сваке године све мањи су венци политичара, амбасадора, разноразних дипломата, правих и мање правих пријатеља. Ипак, ове године, велике венце на ове споменике оставила су српска деца, она рођена после 2000. године, она која нису дала на себе да буду заведена. Прерано сте их отписали, помало се занели – српска деца мисле својом главом, и, нисте успели – српска деца се и даље смеју.
Leave a Reply