Перуника

Јутро. 7 и 25. Градски превоз у Београду, линија 71.

Крајње сумњив пролећни дан када му време није – 14. фебруара. Небо ведро, сунце се промаља, али подмукло хучи ветар – упозорава на вечерњу промену коју су већ најавили метеоролози у бесомучном понављању прогноза и предвиђања, у бескрајним текстовима са насловом „Какво нас време очекује на Сретење?“ и још стотину варијација на ту тему, на порталима и страницама домаћих електронских медија.

Гужва необична чак и за једно суботње јутро, када Београђани обично хрле на пијаце. Аутобус се вуче од бесмисла до бесмисла – бесконачно време у тој полустакленој кутији, бесциљно круњење живота док буљиш у екран телефона или они ретки проз прозор – идеални услови да се из дана у дан изнова упиташ где си дошао, где си пошао и која је сврха. Углавном то буде само реторско интроспекцијско питање. Оно које поставиш како би уздахнуо и олакшао терет из груди, а не како би заиста одговорио.

Као „јесен и живот без смисла“ код Црњанског – само у рано пролеће.

Али живот куца, копрца се. Улични и пијачни продавци ужурбано износе букете и кофе са цвећем, на улицу, тротоаре, пијачне тезге. Цвећари од јутрос трљају ружиним трњем избодене прсте. Радило се и спремало целу ноћ, сада ваља продати. Они на гробљима трљају руке са прстима избоденим пластичним опиљцима вештачких кала и ружа, црно оивичених трака за натписе, свелог шимшира и јелињих иглица које се лако распу по столу и поду.

Читајте и: Шта зна дете шта је страх

Много ће се цвећа данас продати и у Београду и на кугли земаљској. Странице друштвених мрежа преплавиће снимци будаластих мушкараца док у америчким мега-маркетима бирају све једне те исте наштанцане букете или попут пајаца по дневним и спаваћим собама ређају балоне и просипају латице ружа, умачу прве пластифициране безукусне јагоде у чоколаду, трудећи се да се баш тог дана унесу у улогу доброг супруга, момка, неког ко се труди и верује у љубав. Онда за мање од месец дана иде још једна таква улога, за Дан жена, и онда су мирни готово годину дана. Могу се спокојне душе вратити у варање или премлаћивање жене. Не, нисам рекла да је на Балкану другачије и боље. Поменух Американце, јер у нас још увек нема тако магаломански великих маркета са редовима једних те истих наштанцаних букета. Много ће се цвећа продати данас и у Београду и на кугли земаљској – Дан заљубљених или Свети Валентин је, или Свети Трифун, како се коме заломило, како је ко одабрао, како коме више одговара, како се ко иза чега боље може сакрити.

На великој раскрсници након што се прође Бранков мост гледам у старију госпођу. Засигурно је већ дуже у пензији, наочита, добро се држи. Свеже окупана, исфенирана. Истањена кожа лица, бледуњава, испод очију промаља се црнило старих и уморних подочњака. Једном руком госпођа се држи за шипку, другом готово побожно посвећено држи букет цвећа замотан у обичан бели папир. У букету хризантеме – беле и циклама. На средини штрчи и издваја се једна љубичаста перуника.

На крају радног времена данас сам упитала неколико млађих колега који су радили са мном – „шта данас прослављате, Светог Трифуна или Дан заљубљених?“ Помислих – пригодно питање за овај дан – пригодно и за канцеларијске разговоре – цео дан су нас портали затрпавали пригодним текстовима од шта је то љубав, до како да је покажете, шта је идеални поклон или како да спремите пилетину због које ће вас оженити. Е, кад би то баш тако лако ишло! Помислих – пригодно питање за моје колеге – један свеже ожењени, једна млада девојка, једна уметница и вечити романтик… Мора да немају ништа ни против прославе љубави, ни против вина.

Читајте и: Покојни Драгутин жив се вратио из рата

„Задушнице“, као из топа одговори једно од њих, након чега се проломи потпуно искрен смех, и њихов и мој. Увек заборавим колико је компликована душа нашега народа, и колико није као душе у осталих. Задушнице, умало да заборавим, Срби данас обележавају и зимске задушнице.

Она свеже окупана и исфенирана госпођа из аутобуса, са букетом хризантема из којих се издваја и помало штрчи једна висока љубичаста перуника, јутрос је кренула на гробље. Отишла је као и увек до сада да најпре купи букет свежег цвећа, а онда се, као и увек до сада, досетила да јој фали бар једна перуника. Перуника је била омиљено цвеће тог на чији гроб одлази. А није тако лако наћи перунику – има много мањи потенцијал да се прода од ружа, кала, гербера, и свог тог познатијег, раскошнијег, једноставнијег цвећа. Али перуника има другачију душу и са собом носи неку другу симболику. Перуника је као душа нашег народа који обележава првенствено задушнице, па онда Светог Трифуна, љубав и све остало. Моја свеже окупана и исфенирана госпођа у аутобусу 71 која је већ око шест јутрос кренула на гробље, досетила се да је перуника била омиљено цвеће онога на чији гроб одлази и да мора, како би све било испоштовано како ваља и требује, пронаћи барем једну. И сада је поносно носи тако штрчећу и неуклопљену у свом букету хризантема.

Јако волим перунике.

Неколико стотина километара јужније, на другом крају наше земље једна старија госпођа добро је забрадила своју црну шамију и такође кренула на гробље. Ова старија госпођа такође би већ дуго била у пензији да је рођена и провела живот негде другде. Овде пензије није видела. Такође је свеже окупана, али неисфенирана. Извукла је из ормара своју свечану црнину, а скинула ону свакодневну – ова је ипак за међу људе и за задушнице. Тамо где живи она се не зове старијом госпођом. Тамо где живи, у Косовској Митовици, нема политичке, нити било какве друге коректности, тамо се за њу каже једноставно – старица. Тако ћемо је и звати. Наша црном шамијом забрађења старица у руци не носи букет са перуником. Некада је то бивала кита баштенског цвећа, раним јутром набрана, па добро замотана у хартију старе новине, а онда стављена тако на врх корпе или бошче, преко свега осталог. Наша забрађена старица под руком носи стару плетену корпу. У корпи свачега, од пластичних чаша, наполитанки, тврдих воћних бомбона, флашица од воде, паковање од пола литре, унутра домаћа ракија, воће, јутрос замешена пита, колачи… Папирни тањирићи, да се из њих послуже живи и мртви. На дну корпе спале шибице – нервираће се док их буде тражила да њима запали свећу. Све прекривено чистом крпом, упегланом, користи се само за те прилике. Преко корпе карирани столњак – када стигну прострће га на гроб, на земљу, пошто никада нису стигли да га среде, а онда преко све што се нашло у корпи за живе и за мртве. Негде код моста, наша забрађена старица ушла је са још много људи у распали бели аутобус из доба Тита и под пратњом бива превезена у јужни део града, на гробље на којем се већ 20 година више не сахрањују Срби. Ни за ове који су већ под том земљом – тамо више места нема. Надгробне плоче су им срушене, ликови на сликама изребани, поред је ђубриште, радови поткопавају ограду… А све је то, како данас рече један свештеник опомињући народ да не ексхумирају своје мртве, да их не односе са собом и да их пусте да у миру почивају – какав год тај мир заиста био – све је то – земља Господња. Наша забрађена старица придржавајући се полако ће сићи из тог прастарог аутобуса и кренути по сећању да тражи гробно место оних које је дошла да оплакује. Гутаће кнедле и плакати дуго дуго, али тихо и готово у себи, док уредно изведе све како је ред, испразни корпу, испоштује живе и мртве, бришући сузе уредно склопљеном и попегланом плавом карираном марамицом која ћути у џепу старог од њеног човека вуненог сакоа који су одавно наглизли мољци, и која се вади само за ове „посебне“ прилике. Када се поново под пратњом врати кући, наша црном шамијом забрађена старица прекрстиће се и рећи Господу – па није ли доста Боже, а кад ћу ја? Богу душу, кажу, а Бог је неће.

Наша старица не носи букет са перуником која штрчи. И тај кога данас оплакује није посебно волео перунике, већ зумбуле и каранфиле.

Читајте и: Је ли нас чему научио Божић?

Нешто још јужније у нашој земљи, у Хочи, Ораховцу, али и Алексинцу, Жупи, на Фрушкој гори, људи су данас славили Светог Трифуна. Излазили су ове године први пут у своје винограде, симболично их орезивали, свештенство је освештало и гиџе, и домаћине и будући род, и плодну Господњу земљу…

И ја сам данас одабрала да празнујем Светог Трифуна. Јутрос сам у маркету купила себи два фина вина – једно црвено и једно бело, тамјанику. Оба ми је препоручио неко ко се фино разуме у вина, а још финије у танане нити залутале људске душе. Морате у животу имати некога са погледом довољно бистрим да продре у душу, а опет довољно искусним да вам препоручи баш добро вино. Донела сам кући оба своја вина и одлучила да отворим црвено. Не ваља када жена без проблема сама отвара винску боцу, то тако много говори о њој. Моје фино италијанско вино из области Пуља мирише на зачинске биљке и слатко од шљива и рибизли. Бар тако пише на шампањ етикети са златним и бордо словима. Фино вино, фина етикета, фина италијанска област – али моје генетским кодом јасно омеђено сељачко непце недовољно фино да распозна наведене укусе и мирисе. Ипак, закључује, вино је заиста ванредно добро.

У неком прошлом, сада већ јако далеком животу, покушала сам да произведем вино са неким за кога сам мислила да ћемо до краја живота сигурно усавршити ту вештину. Вино нам је вазда било више розикасто него црвено, помало мутњикаво и можда је мало, што би рекао наш народ – благо резило. Али било је наше, од наших руку, и сада већ слободно процењујем за једну танану нит у души укусније од овог финог италијанског из области Пуља.

Годинама, кажу, вино је све боље, али код људи је сасвим обрнуто – људи се кваре. Могућност да сам себи купиш фино италијанско вино кад год пожелиш, да не мораш онако како је наш народ навикао да се „частиш“, много тога исквари у човеку. Можеш без проблема сам да отвориш своју флашу, чаше су више и од тањег стакла, вина су питкија и слађа, миришу на џемове и зачинско биље, али непце је већ од живота попримило неки горкасти укус и та горчина више не пролази никада.

Поред две боце вина, купила сам себи данас и једну орхидеју. Не због љубави и празника, но што баш волим цвеће. У неком прошлом, сада већ непремостиво далеком животу имала сам крупну орхидеју – са цветовима у основи белим, а као попрсканим љубичастом бојом. Пегавим, најбоље је тако рећи, природа се са лепотом те биље јако лепо поиграла. Била је прелепа, очаравајућа толико да кад год уђеш у собу у којој се налази, поглед ти се фиксира на њој. Данас нисам више тако оптимистична ни према лепоти, ни према животу. Моја нова орхидеја је малена, ниска, са само једном цветном граном. Два потпуно отворена цвета су можда отприлике модро наранџасте боје. Не претерано упечатљиви, нико се неће одушевити њиховом лепотом. Можда ће дуже опстати него она пегава лепотица? Ко зна. На цветној грани у настакву је још 5 неотворених пупољака. Процваће и они вероватно. До сада је све што сам у животу у земљу посадила или узгојила расло и бујало и цветало и давало плодове. Увек сам говорила да ме Бог воли. Само се још од мене саме ништа још увек није изродило. Бог ће га знати.

Јако волим перунике.

Јесен и живот без смисла у ничим изазвани готово пролећни дан када му време није, 14. фебруара. Интроспекцијска питања некада морају остати само реторска, јер како да признате себи да баш никада нећете до краја овладати вештином прављења вина, а већ сте некада давно пробали оно које вам је било најбоље на свету.

Закључујем – поенту живота. Јако бих волела да иза мене остане бар неко ко ће се једног дана сетити, и на задушнице, са мном у мислима, понети једну штркљасту перунику, када пође да обиђе један гроб. Бог ће га знати.

Срећан Свети Трифун и Дан заљубљених.

И задушнице, мртвима.