Покојни Драгутин жив се вратио из рата

„Устајте, браћо, устајте, Србљи,

постеља земља је ледна…“

Бојана Пришуњак

Данас је један од оних несрећних дана. Уистину и није – данас ми Срби шапућемо победу, док се остатак света гласно дичи потписаним примирјем. Да одмах на почетку разјаснимо то – не знам чије је масло, у нас Србаља има толико дилема и толико недодељених историјских одговорности, чуј кривица, али неко се морао добрано потрудити да народу објасни како 11. новембра треба да слави некакво минорно примирје великих сила, а не своју велику победу. И то оном народу који је у Великом рату за своју слободу и кидање окупаторских ланаца дао готово трећину свог становништва, који је на ногама прешао хиљаде и хиљаде километара како би се вратио кући, који је једини икада на свету успешно са собом преко све голготе пренео и очувао своју државност. Еј, трећина народа у обележеном или необележеном гробу, па можете ли уопште замислити размере тога страдања? Но, добро. Ваљда нећемо ускоро нестати, ваљда ће неке нове генерације бити мало паметније или мало мање поткупљиве, па назвати ствари правим именима.

Нисмо вас достојни. Ниједног од 1.245.000 вас.

Кажу да је свако од Господа послат на овај свет са неком посебном улогом, задатком. За животног пута или откријеш који је твој, или не откријеш. Несрећан си у оба случаја – дилема ту не постоји, човек је дубоко несрећно биће. Ако ли не откријеш која је истинска улога због које ти је Бог удахнуо живот, несрећан си и заувек заробљен у зачараном кругу тражења сопственог смисла. Ако ли откријеш, поново си несрећан – више се мисли о томе не можеш ослободити и заувек си заробљен у зачараном кругу покушавања да испуниш тај свој смисао. Уложиш ли било какве напоре, или потпуно окренеш леђа Божијој промисли, или након освешћивања цели живот посветиш само томе, свакако ћеш бити сигуран да си недорастао задатку и да свој смисао никада нећеш испунити. Чему оволика дигресија? Данас је био један од оних несрећних дана, када ми, што наивно верујемо да нас је Бог на земљу послао да на неком папиру оставимо за собом неко слово, а верујте ми тежак је то задатак, нарочито ако потичеш из народа који је изнедрио једног Ракића или Црњанског, нисмо могли да дишемо. Знаш да данас из тебе морају изаћи неке речи, не дају ти мира, запну у грлу и муче те све док их не наслажеш у неке реченице. Тако читавог дана размишљам како би ваљано било почети причу о нашим прадедовима, и школованим официрима и оним српским сељацима који су, како је Данко генијално описао, када крећу у рат од жене тражили да им спакују двоје дугих гаћа и чарапа, и добро јели, како је и ред, када Србин креће у војнике. И певали, не заборавимо, готово увек певали. Слушајући предивну етно групу „Златник“ и њихову песму посвећену херојима са Кошара, наишла сам данас на ове горе исписане стихове. Аутор стихова је Бојана Пришуњак, а песму „Хероји Кошара“ можете послушати на њиховом Јутјуб каналу. Препоручујем – ако имате нешто јаче срце. Од свих реченица које једном просечном Србину на овај дан пролазе кроз главу и душу, мене је дотакао понајвише овај стих – „постеља земља је ледна“. Не прође ли вас језа када помислите о леденој постељи? О смрзнутој земљи из које избија ледена студен, која мирише на смрт и загреје се само каткад од још увек неохлађених тела српских официра и сељака, који се, неки у војничким чизмама, неки у изгуљеним опанцима, у леденим албанским планинама, држе за живот још само иконом у џепу и леденицом која се топи. Језа ме хвата од помисли на ледну земљу која је хиљадама њих постала вечна постеља.

Кажу – када бисмо одржали минут ћутања за сваку српску жртву у Првом светском рату, ћутали бисмо две године и 172 дана. Нисмо вас достојни. Ниједног од 1.245.000 вас.

Данас сам видела и једну фотографију – из Солуна, година 1916. На њој измрцварени војник који једе свој први оброк након преласка Албаније. Тако долазимо до мог прадеда Драгутина, за мене главног јунака ове приче. Кажу да је тих тешких година свака кућа у Србији имала причу да се по њој напише књига или сними филм. Тако вам је било и у кући Драгутиновој, на падинама котлинице села Преображења. Знам, вероватно не знате где је то. И у томе је наше проклетство – не знамо готово ништа о корењу из којег су поникли они заслужни што данас дишемо и постојимо у оквирима нечег што се зове држава и што како-тако и даље имамо ту привилегију да кажемо да смо слободни. Слобода се плаћа ценама скупим, а наши су преци тај бисер бацили пред свиње. Само кажем.

Читајте и: Где је то гробље за српске заставе?

Но да се вратимо на ону филмску причу. Тако вам је мој прадеда Драгутин земљу одбранио, а убио рођену мајку. Како је то било? Са 18 година Драгутина су позвали у рат. Албанију је прешао по три дана једући једну паприку. Драгутин је био само један обичан српски сељачки син као и стотине хиљада других. Његови потомци, када се по славама случајно прича њега дотакне, преносе како им је говорио да је негде на леденим врлетима Албаније, док је сањао своју башчу и шуму која се простире одмах иза куће на падинама котлинице покрај Врања, срео и краља, и да је то моменат који је заувек памтио. Еј, краља! Драгутин је успео да не умре од глади – оно што није успело готово 72.000 његових ратних другова. Албанију је прешао, и у своје село вратио се без промрзлих прстију на рукама и ногама. Албанију је прешао, и у своје село се вратио са кашиком коју је у рату користио, и наставио да једе само њоме, остатак живота, док се није потпуно од употребе излизала. Но, у село је пре Драгутина стигла вест о његовој смрти. Мало ли је било оних заиста мртвих, тешко ли је било помешати их изобличене од глади и хладноће и понети погрешан глас да су живи међу мртвима? Тако је у Преображење стигао глас да је Драгутин међу онима који се неће вратити. Глас је стигао званично, написмено, места за сумњу није било. Мајка ја Драгутина, тог кошчатог двадесетогодишњака што је био одређен да невесту доведе, пород остави, радост у кућу унесе, родитеље одмени – ожалила и оплакала. Мајка га сахранила, а Драгутин се вратио. Скупљала је грање једног дана, и видела у даљини младића у војничкој униформи како се приближава. Пришао је, загрлила је сина. Покојни Драгутин жив се вратио из рата и то је била последња слика коју су мајчине очи виделе. У том моменту испустила је душу – можда од изненађења, шока, можда од среће. А које би срце то уопште могло издржати?

– Бабо, ајде вади слатко, дошло је дете – говорио би Драгутин када би му унуци много година након те голготе у посету долазили, а жена му Перса, вазда намргођена, прека и строга, вадила би теглу слатког од белих трешања. Каже мама да је увек имала баш то слатко – од белих трешања. Да ми је да их пробам док ми прадеда препричава како је то било на леденим врлетима Албаније и каквог је ђогата имао краљ! Перса није волела мачке у кућу, а Драгутиново меко срце које је сву таму овога света већ видело, их је волео, па је то била њихова најчешћа и најтежа свађа. Много је смрти видео Драгутин са својих двадесетак година, па му је ваљда смрти било довољно. Ваљда је зато након тог страшног рата из којег се трудио да запамти само краља, волео све што је живо, мрда, копрца се, дише. Поред мачака волео је и краве. Сате би проводио у штали седећи, чешајући их и разговарајући са њима. Причао им је о својим мртвим друговима, и Бизерти, људима, изгладненим, измрцвареним душама, који су умирали јер су појели неколико комада свеже кифле, хлеба. Жељна душа лако изгуби прави пут. Волео је Драгутин и силну децу која су му се израђала – силна се изродила, а само нека се задржала, како је и бивало у оном времену – и ето ти поново смрти у Драгутиновом животу. Роде се Стојан и Стојанка, и само Стојан остане. Човек је дубоко несрећно биће.

Читајте и: Српска мајка

Годинама се Драгутин са својом значком из Великог рата на грудима бесплатно возио старим аутобусом од својег села до Врања и назад. Мала ли је повластица за тако велику жртву? Са том значком су га и сахранили – па је Драгутин студен албанских врлети и своје мртве ратне другове који се нису мирили, него су се ослободили, и краља на великом белом коњу, са собом понео и на онај свет.

Драгутина се сетим увек и када ме посао одведе у зграду Председништва Србије. Тамо у углу једног ходника постоји малена скулптура у дрвету – српског војника, са чини ми се шајкачом, склупчаног у утроби тога дрвета. Фигура стоји релативно заборављена у том неважном углу, баш као и сећање на српског војника – сељачког сина са албанске голготе нема у нашем сећању, осим у данима када свет слави некакво примирје, или Руси неку велику победу као да је само њихова. Извините сада за овај карамбол у току мисли, али обећавам, поента постоји. Када одете у Истанбул, а он има нека силна брда на којима се простире, на сваком од тих брда вијори се огромна турска застава. Знате ли легенду како је настала? И у њој нас има. И тако када уђете у Истанбул, илити Цариград, илити Константинопољ, да вам случајно поглед не би пао на неке од лепота оскрнављене византијске културе и архитектуре, ви се прво сусретнете са великим бројем предимензионираних турских застава. Господин Ататурк је такође куда год крочите. Бисте, заставе, амблеми, значке… нема где га нема, а датуме које из овог или оног разлога повезују са његовим ликом, обележавају најмање 10 пута годишње. Пре него у Турској, ако си Турчин, изговориш име шехида, ратника палог за слободу отаџбине и веру, мораш устати и руку положити на груди. Аскер – жив или мртав – тамо је светиња. Турци знају ко су и неуморно раде на преношењу тог „знања“ на нове генерације. Како малициозно ту самосвест о својој величини користе у деловању у, или ка другим земљама на овој кугли земаљској, то је сасвим друга прича. Ми Срби углавном ништа паметно не усвајамо од других. Своје хероје и свест о њима најчешће користимо за јефтине „патриотске“ наративе, и појачану зараду на веб-шоповима од мајица са ликовима палих, који су за нашу слободу легали у ледну постељу. Наша је колективна савест пред трећином народа у гробу, стала у још мању рупу него што је утроба дрвета са оне скулптуре из угла неважног ходника. Ми патимо од неке невероватне колективне амнезије – је ли нам она генетска предиспозиција, или нас само јако добро дресирају – отворено је питање. Сугурно је само да се ускоро нећемо излечити. Наравно, вазда постоји и понека легенда од човека, попут оног потомка што је отишао на Зејтинлик и на гробу свога прађеда, редова Матејића, оставио му поруку, да се не брине ако је недовољно јасан поглед са оног света, и написао – „Још увек оремо све наше њиве“. Е рођаче, и њиве су нам зарасле, а камо ли…

И тако. Јако бих волела да једном сретнем Драгутина. Види се да смо род – и ја волим мачке у кућу. Да се сретнемо, па да ми исприча уз слатко од белих трешања и о мртвим друговима, и албанским гудурама и краљевом коњу и је ли му тешко што је мајку убио, и је ли му се душа након рата више икада искрено насмејала. Да ми исприча шта је видео када је последњи пут заклапао очи. Јако бих волела да једном сретнем Драгутина, све и са ризиком и потпуно свесна поруке – Бежите живи иду мртви. Јер ми не прија чак ни да помислим шта би ово трећина народа у гробу имала да каже нама који данас над тим гробовима живимо. Ма да се испричам са Драгутином, па нека каже шта има – и он, и његови мртви другови.

Драгутин. Младен. Божидар. Радоје. Орестије. Алимпије. Благоје. Милорад. Мијаило. Радомир. Сазда. Душан. Станоје. Стојан. Драгиша. Дмитар. Милијан. Милосав. Милутин. Добросав. Стеван. Богомир. Ранко. Драгивој. Груја. Велисав. Никола. Момир. Михаило. Родољуб. Сретен. Богдан. Станча. Видоје. Ружди. Данило. Тодор. Живко. Чедомир. Василије. Цветко. Ђурђе. Милован. Илија. Јанча. Вукосав. Живорад. Никодије. Ранђел. Тихомир. Антоније. Крста…

Нисмо вас достојни. Ниједног од 1.245.000 вас.

Читајте и: Шта зна дете шта је страх